Година академика Владимира Р. Петковића

Српска академија наука и уметности у 2024. обележава Годину академика Владимира Р. Петковића ( 17/30. 9. 1874 – Београд, 13. 11. 1956), једног од наших најзначајнијих историчара уметности, редовног професора  Београдског универзитета, управника  Народног музеја и директора Археолошког института САН.

Његов научни и педагошки рад на пољу заснивања историје уметности као научне дисциплине на Београдском универзитету и у Србији сматра се пионирским. Као управник Народног музеја (1921−1935)  дао је изузетан допринос у очувању уметничких дела и културног блага наше земље.

Основне студије завршио је на Филолошко-историјском одсеку Велике школе у Београду (1893−1897). Докторске студије из историје уметности и археологије похађао је на универзитетима у Минхену и Халеу, код чувених професора  К. Крумбахера и  A. Голдшмита. Докторирао је 1905. године на Универзитету у Халеу,  са дисертацијом о познатом ранохришћанском рељефу са представом Васкрсења који се чува у Народном музеју у Минхену.

По повратку у земљу почиње да ради као хонорарни професор на Техничком факултету у Београду. Године 1911.  изабран је у звање доцента на Филозофском факултету Београдског универзитета, где је основао Семинар за историју уметности (1919). Исте године изабран је у звање  ванредног професора, док је  редовни професор постао  1922. године. Својим педагошким радом однеговао  је прве генерације академски образованих  историчара уметности у нашој земљи.  Предавао је и на Правословно богословском факултету у Београду (1923-1941).

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1932. године, а за редовног члана Српске академије наука 1948. године. Дужност директорa Археолошког института САН обављао је од његовог оснивања 1947. до  1956. године.

Објавио је неколико  прегледа српске средњовековне уметности међу којима су и два издања на француском језику La peinture Serbe du Moyen Âge (1930, 1934). Аутор је монографија о српским манастирима Жича (1906), Раваница (1922), Студеница (1924) и Каленић (1926), док je монументално дело „Манастир Дечани“ (1941) написао са Ђ. Бошковићем.  Своја истраживања посветио је и  историјским композицијама, портретима српских светитеља, ктитора  и владара: „Лоза Немањића у старом живопису српском” (1926), „Портрети из Псаче“ (1929), „Смрт краљице Ане у Сопоћанима“ (1930), „Легенда Светог Саве у старом живопису српском“ (1933).  Бавио се  античким елементима у старом српском сликарству и испитивао њихово порекло.  Објавио je  велики број  записа из српских средњовековних цркава у часопису „Старинар“, чији је главни уредник био од  1931. до 1956.

Обавио је истраживање у којем је  реконструисао  деловања једне српске радионице са краја XIV века (1927). Водио je ископавања на два велика локалитета, y Стобима (1923-1934) и Царичином Граду (1937-1939), о чему je написао бројне  извештаје и посебну студију  „Античке скулптуре из Стобија“ (1930).

Својим научним радом дао је неизмеран допринос  српској  историографији, посебно историји уметности.