Говор академика Владимира С. Костића, председника САНУ, поводом Дана Академије

Свестан да ће моје гледиште деловати натегнуто, сматрам да су у животу једне институције посебно значајне оне „неважне” године, неприметно шћућурене између јубиларних, када се наводе и славе какви успеси, а који су се заправо догађали између јубилеја. Изгледа да је ово једна од таквих година, када постајемо свесни да им значај не даје аритметика, већ околности и општи контекст у којима се одвијају – стога, ово је све само не и неважна година. Дозволите ми стога да Вам се обратим у само неколико теза, излажући их као амалгаме претходно изречених и неизречених ставова.

Драма времена у коме живимо неумитно се одражава и на Српску академију наука и уметности (САНУ). Ни један проблем актуелног тренутка не заобилази ову кућу – напротив! На ветрометини између претераних очекивања и ритуалног негирања, често без икакве потенцијалне улоге елементарних чињеница у доношењу ставова о нашој кући, и сами не успевамо да се увек оријентишемо или од те позиције одмакнемо. Дозволићу себи да укажем на нека питања за која налазим да су важна, мада не нужно и најважнија, па можда не нужно и тачна. Зашто? Зато што мислим да живимо у окружењу кризе, да она капиларно већ угрожава САНУ и да смо дужни да кризу сагледамо и да јој се одупремо! Ако криза не постоји, лако ћемо све у овом обраћању приписати мојој старачкој параноји.

Питање од кога бих почео је једноставно: какви су односи међу нама самима? Да ли и у којој мери и на САНУ делује друштвена ентропија, чијих смо горких плодова свакодневно сведоци? Низ претходних изборних циклуса узроковао је извесне напрслине, рекао бих покаткад и озбиљне пукотине у односима међу нашим члановима у барем половини одељења, између одељења, између чланова, понекад и међу дојучерашњим кућним пријатељима. О обиму ових несугласица не бих лицитирао, мада сам склон да верујем да су још увек далеко од драматичних. У процесима политичких изјашњавања и сврставања, која су легитимно и индивидуално право сваког нашег члана, јасно се показала политичка и идеолошка хетерогеност. Ван САНУ, та хетерогеност се исувише често испољава кроз непомирљиве анимозитете и драстична етикетирања. Како не дозволити да се тај дискурс прелије и на Академију? Покушаја, међутим, има! Унутар саме САНУ се, истина до сада углавном неуспешно и заиста пре на нивоу појединачних инцидената него некаквог забрињавајућег правила, јављају покушаји паралелних деловања и реализације приватних циљева, укључујући и ружење САНУ и појединаца у њему – искуство које до сада нисмо имали, или бар не у том интензитету. Високо поштујући Ваш индивидуализам, дозволићу себи да Вас замолим да првенствено у оквирима одељења релативно брзо размотрите ниво кохезије, међусобног поштовања и поверења, квалитета односа, те да ако проблеми постоје заједнички одредите кораке за њихово превазилажење или бар њихову контролу. Зашто брзо? Због тога што нас чекају важни и неодложни послови. Ово није позив на окупљање са императивом једноумља, већ заједничко деловање на промоцији културе дијалога и рационалних компромиса. САНУ је дуго градила свој етос и правила понашања, своју интелектуалну отменост, које смо и ми, данашњи академици, дужни да покушамо да се држимо.
Пред Академијом је, у овим временима подела, сучељавања и отворених вређања, готово просветитељска обавеза да сопственим понашањем и праксом укаже да је могуће у супротстављању мишљења сачувати поштовање за саговорника, па и радозналост да се чује другачије мишљење. Линија која до сада, са задовољством констатујем, није пређена.

Друго питање које бих хтео да покренем је однос који као појединци имамо према овој кући, која осим нас нема никог. Колико нас има јасан план или концепт шта су пријемом у САНУ постале и наше обавезе, шта се од нас очекује да урадимо, покренемо, кажемо? Колико нас себе дејствено реализује првенствено као члана САНУ, а не члана овог или оног одељења? Нисмо ли од концепта интегралног интелектуалца свесно скренули путем регресије ка специјализованом стручњаку за ограничене области? Колико нас исказује интересовање или на пример, учествује, односно присуствује активностима Академије, ако изузмемо оне уско везане за наше области, а нажалост, и ако их не изузмемо? Ако би требало да одговорим на питање какво је стање у САНУ у погледу постављених питања, упркос свим својим опортунизмима, одговор не би могао да буде више од једноставне констатације – далеко од задовољавајућег! Али то је моје мишљење и никог не обавезује. Целокупна активност САНУ заснива се на напорима чланова – напорима који нису ни приближно равномерно распоређени. Упркос томе, активности су бројне и разнородне. Живимо у временима сваковрсних редукција и неразумевања. Политичка подељеност делом усмерава своје актере и на директну регрутацију установа и појединаца, уз једини злокобни консензус: ко није са нама, тај је против нас! И ту нема нијанси. Регрутација о којој говорим не траћи време на начела, принципе и сумње – њен основни захтев, са којим се и САНУ суочава, је експлицитност: да ли сте као колектив за личност А или личност Б, партију икс или партију ипсилон. Такве захтеве, са које год стране да долазе, сматрам непоштовањем и унижавањем САНУ или сличних институција, уз подсећање свима да ова кућа и њени чланови нису остали по страни ни на једној историјској и цивилизацијској раскрсници Србије у ових 177-178 година нашег континуитета. Наравно, на начин који је инхерентан улози и месту САНУ у друштву. Својим члановима као појединцима САНУ није ускраћивала (није то могла и да је хтела) право сврставања, нити је тражила претходне консултације (цене које су неки од наших чланова плаћали у хајкама које су на њих покретане и још увек се покрећу, нису биле ни мале, ни наивне), јер у сваком свом члану тражимо одговорног интелектуалца. Са том основом и покрећемо пројекат Српско питање, свесни да су проблеми са којима се као држава и друштво суочавамо такви да захтевају, без обзира на одлуке које ће бити донесене, барем покушај поделе одговорности, наравно у складу са уделом у политичкој и свакој другој реалности.

Али, шта је улога интелектуалца, или да искористим често злоупотребљавани термин, елите данас? Као прво, ради се, упркос мутацијама и прилагођавањима, о озбиљно угроженој врсти. Одређена дешавања у свету око нас, али и међу нама самима, убедљиво прете да би 21. век могао бити означен као „век популизма” и антиинтелектуализма. Сведоци смо упорних покушаја са различитих страна да се врши рангирање интелектуалаца, као да се оно може заснивати на мерењу времена постигнутих у каквој трци или висини прескочене лествице. Да ли је на сцени горљиво креирање нових, другачијих и алтернативних елита – не знам! Јер, мало је модерних термина толико непрецизно као термин „интелектуалац”. У варљивој сенци моралне мисије налази се и данас узвишено одређивање тог појма као особе која „(1) има дубоку забринутост за питања од јавног значаја; (2) има осећај личне одговорност за државу; (3) склон је сагледавању политичких и друштвених питања кроз призму моралности; (4) сматра се обавезним да захтева коначне логичне закључке; и (5) убеђен је да је нешто кренуло погрешним путем и захтева поправку”. Лепеза ставова се креће од претпоставке да се ради о особама чији је посебан задатак да пруже тумачење света (и друштва у коме живе) до много инструменталније дефиниције која их види као оне који „организују, спроводе, усмеравају, образују и предводе остале.” Сасвим супротно, антиинтелектуализам заступа позицију да „превише интелектуалних анализа и дискусија може да нагризе основе успостављеног реда”, па се као сврсисходнији приступ традиционалном интелектуалцу претпоставља „експерт специјалиста” чија дефиниција ипак подразумева „ограниченост домета”. У друштву у коме се инсистира на јединству, превиђа се да је одговор на питање да ли су интелектуалци хомогена група или се и међу њима одвија интензивна диференцијација, те да ли имају капацитет за „кохерентно групно деловање”, заправо негативан, али да и тако различити као противвредност нуде богатство различитих мишљења, различитих путева и различитих решења. Можда је трагика интелектуалца у томе што се неизбежно налази у раскораку између „усамљености и сврставања” (не негирам легитимност било ког од ова два избора).

Ко међутим, одређује ко је ”интелектуалац”? Грамши је указао да „свака друштвена група … ствара унутар себе, органски, један или више стратума интелектуалаца који јој дају хомогеност и свест о сопственој функцији, не само у економској, већ и у друштвеној и политичкој сфери.” Са друге стране, над овим појмом се не ретко одвија и нарцистичка игра самоодређења или, још бестидније, самопромовисања, која није по правилу неуспешна. Не видим зашто интелектуалац не би могао да егзистира унутар политике, али ми се идеја да политичка моћ буде та која одређује и рукополаже интелектуалце чини једним од најпогрешнијих путева – она је најчешће искључива и захтева сврставање. Управо зато из политичког језика долазе поделе на интелектуалце и неинтелектуалце, елите и псеудоелите. Писац Затворских свезака допуњује свој став речима: „Сви људи су интелектуалци… али немају сви људи у друштву функцију интелектуалаца.” Стога, сем можда јавности (или њених стратума) не знам ко би други имао право да одређује ко је, а ко није интелектуалац! Можда, на крају крајева, овај епитет и не треба давати пре ретроспективне анализе нечијег деловања, или, далеко било, постхумно.

Српске елите су током времена и околности меандрирале у разним правцима, али сам у овој средини монументалних закашњења, остајао запањен брзином и мисионарском посвећеношћу којом су поједини српски интелектуалци (велики број су били и чланови наше куће) та цивилизацијска кашњења смањивали, не нужно у сагласности са традиционализмом и конзервативношћу друштва у коме су деловали. Са извесном сетом се констатује да је епоха и важност традиционалних јавних интелектуалаца неповратно прошла. Разлози су бројни, па ћу једино указати да је у изузетно кратком времену наступила експанзија платформи са којих су интелектуалци могли да „проповедају” своја уверења и идеје. Медији, на пример, стварају своје „шампионе“ и тзв. медијске интелектуалце (термин који није неизбежно пежоративан), али се трка губи, јер како истиче Хобсбаум у Крају културе (2014) „у друштву непрекидне масовне забаве активисти сада налазе да су интелектуалци мање корисни инспиратори корисних циљева него … рок-музичари или филмске звезде.” Лично, поштујем и једне и друге. Дигиталну демократију, која је у почетку дочекана као „директнија од директне”, све чешће оптерећује питање: Има ли места за традиционалног интелектуалца у временима дигиталних технологија, интернета, социјалних мрежа и блогосфера? Тодор Куљић (2018) луцидно уочава да је партиципација у дигиталним комуникацијама само сурогат плурализма и да промовише културу индискреције и непоштовања (додао бих повремено мржње, а знатно чешће непристојности, са чиме и ми у САНУ имамо искуство) и „уместо да нуди алтернативу … он је неаутентичним мноштвом спречава.”

Сложићемо се да нас чекају тешка времена, не нужно и времена расплета. На ум ми пада реченица да моћни (Тацит је мислио на Рим) ”праве пустош, а називају је миром”. На нама су делом и обавезе којих можда и нисмо били потпуно свесни када смо улазили у ову институцији. И на једном ширем спознајном нивоу живимо у времену кризе, за коју сe каже да се „састоји управо у чињеници да старо умире, а да ново не може да се роди.” Поред свести о великој личној одговорности и обавези социјалне партиципације (ако ништа друго у разазнавању контура новог за које налазимо да ће користити друштву, па и обавезе да помогнемо у порођајним трудовима), моја друга молба упућена Вама данас се односи на то да устрајемо на очувању начела и принципа, камена темељаца ове куће која је далеко, далеко већа и важнија од сваког од нас, да је не би у налету сваковрсног лудизма рушили они који о њој не знају ништа – да се једноставно бавимо и одбраном основних начела САНУ на којима је заснована. А времена немамо на претек! Дозволите ми да завршим Пастернаковим речима: ”…спасење није у верности формама, него у ослобођењу од њих!” Што ће рећи да ће нам у будућности поред интегритета и знања не мање бити потребна креативност и машта. Ако је то тако, упркос својој конституционалној субдепресивности, ово обраћање завршавам и на крају 2019. године речима: ”Има разлога за наду да ће САНУ своју улогу наставити да врши и у годинама које долазе!”