ВЛАДИМИР Р. ПЕТКОВИЋ: УТЕМЕЉИТЕЉ СТРУКЕ И НАУКЕ

ОД 24. СЕПТЕМБРА ДО 8. ДЕЦЕМБРА 2024.

Ауторка: Дубравка Прерадовић
Oрганизатори: Народни музеј Србије и Српскa академија наукa и уметности

Српска академија наука и уметности прогласила је 2024. годином академика Владимира Р. Петковића (1874–1956), историчара уметности и археолога, поводом сто педесет година од његовог рођења. Готово пуних пет деценија – од 1905. године, када се, непосредно по повратку са школовања у Немачкој, запослио у Народном музеју, па до 1954, када се, као осамдесетогодишњак, повукао с места управника Археолошког института Српске академије наука – Владимир Р. Петковић је без предаха радио на постављању чврстих основа културних, образовних и научних институција, основа изграђених на високим принципима струке, и спроводио систематична, научно утемељена истраживања првенствено средњовековне уметности.

Изложбу „Владимир Р. Петковић: утемељитељ струке и науке” приредиће у сарадњи Српска академија наука и уметности и Народни музеј Србије, две угледне, а за Петковића вероватно и најзначајније институције, у чијим је повесницама оставио неизбрисив траг. У Народном музеју налази се део његове заоставштине, углавном теренске бележнице, рукописи, исечци из новина итд. Ова изложба је и прилика да се широј публици приближи садржина колекције стаклених плоча која се чува у Народном музеју Србије, о којој се Петковић старао готово три деценије и која је важан део његове научне заоставштине, као што су то и публикације у едицији Споменици српски, штампане средствима из Фонда Михајла Пупина. Такође, публика ће, између осталог, моћи да види досад неизлагане аквареле орнамената дечанског живописа Светислава Страле, настале у Дечанима 1922. године, током научне екскурзије под Петковићевим вођством, као и мапу акварела које је између 1906. и 1909. урадио Бранко Таназевић приликом својих истраживања средњовековних цркава и манастира.

Мада су почетна знања о документима који се тичу Петковићевог живота и рада била изузетно скромна, истраживања подстакнута овим јубилејом изнедрила су много нових података, понекад изненађујућих, попут онога да је писао стихове или чињенице да је, поред свих својих обавеза, нашао времена да с Браниславом Нушићем буде у комисији за избор најлепше жене Краљевине Југославије. Све речено упућује на то да ће се упорним трагањем вероватно пронаћи још података о личности која је овом пригодом добила одавно заслужену пажњу. Једновремено су ова истраживања показала и у којој мери историографске студије пружају обиље нових и важних података и колико је обиман посао на том пољу што чека да буде урађен.

Коначно, сви неуморни прегаоци попут Владимира Р. Петковића, понекад заборављени или занемарени, својеврсни су светионици који нам у нашим недоумицама, животним и професионалним, обасјавају пут и подсећају на оне непроменљиве, универзалне вредности, једнако потребне у свим временима.