КОНФЛИКТ
ОД 7. ДО 21. МАЈА
Ауторка: Душица Пејић
Пратећи Јунга, који је сматрао да су „боје матерњи језик подсвести” и да „изражавају главне психичке функције човека”, можемо сагледати сведену палету Пејићеве као борбу између Ја и Сенке, где архетип Сенке делује као наративна сила која улази у скривене, мрачније аспекте личности сакривене од свести. Сенка служи као симболично складиште потиснутих жеља, страхова или особина које сматрамо неприхватљивим. Црна боја овде може представљати и алхемијски nigredo, инкубирану светлост која произилази из таме, hubris или психолошко стање патње која води у спознају о илузорности света.
Насупрот јаком црном гесту постављена је хуманизована светлост – кварц и нектар, кожа, восак – представљајући психу у свом отпору, мекоћи и ефлоресценцији. Enantiodromia — по Хераклиту, конфликт супротности где свака ствар током времена постаје своја супротност — указује да оно што видимо као супротности често представља поларне крајности једне целине или спектра.
Код Пејићеве овај конфликт није измирен на платну, не поседује сталоженост и хармонију алхемијског лабуда, где се црни и бели лабуд додирују као у огледалу осликавајући мирну слику душе, „хармонију тишине”. Напротив, њене форме су још у рату са самима собом, раздирући, али и проналазећи се узајамно.
Управо овај парадокс, да две супротности могу бити истините у исто време, сугерише потребу Пејићеве да седи са конфликтом — да остане присутна током свих тензија крајности — и да кроз тај процес пронађе линију између поларитета, путању између екстрема на којој налази свој обновљени израз. Парадокс, тврди Јунг, увек је бољи сведок истине од једностраности.
Александра Лазар

