ПОКРАЈИНСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР ПРИШТИНА – ЛЕПОСАВИЋ
ОД 5. НОВЕМБРА ДО 19. НОВЕМБРА
Повода за сећање има много, а за организовање овакве изложбе они леже у мислима и бићу многих који су некада похађали Уметничку школу у Пећи. За њих она није затворено поглавље прошлости већ једно живо место колективног искуства. Везана за врло специфичан простор и време, Уметничка школа је након педесет година рада у метохијском граду многима постала физички недоступна 1999. године. Ипак, то је није учинило сасвим далеком, већ је сећањима на оно најбоље што се за њу везује приближена и сачувана у причама и сликама њених професора и ђака. Први цртежи, уметнички упути, дилеме и пријатељства обликовали су ђаке ове школе и одредили њихова интимна уметничка хтења и животне путеве.
Средња школа за примењену уметност, касније Школа ликовних техничара, за оне који су кроз њу прошли била је увек Пећка школа. Близина манастира Пећке патријаршије, али и специфичан изглед околине – Руговске клисуре, реке Бистрице и градских махала – усмерили су око и обликовали естетске узоре бројних генерација. Тако Мирко Радуловић, истакнути сценограф и сликар, један од некадашњих ђака школе, каже: „Боје завичаја човек носи трајно у себи, њих не може да се ослободи, по мом мишљењу, чак и када би желео.“
Осетљивост на локалне теме и карактере подржана је и уметничким визијама оснивача Пећке школе Владе Радовића. У његовом делу преплићу се савремени стилови с којима се упознао у Београду током студија и у европским градовима које је потом посећивао, те дух Метохије, оличен у мотивима калдрмисаних улица, српских манастира, албанских кула, була и Ромкиња. Његов интимистички темперамент, исказан најчешће акварелом као омиљеном техником, резултирао је радовима који су својеврсни документ амбијента и времена. Историчар уметности Хивзи Мухареми истиче његову аутентичност и „начин на који се његова околина уплиће у стварност његовог дела“, док уметник Небих Мурићи вреднује његову емотивну природу и суживот са суграђанима.
Влада Радовић се у Пећ вратио након свршене државне Уметничке школе у Београду, иако му је понуђена стипендија за даље усавршавање у Паризу. Бити кадар да оснује прву уметничку школу и поведе нове генерације у свет уметности водило га је ка оснивању Средње школе за примењену уметност у Пећи 1949. године, прве те врсте на Косову и Метохији. Предавао је стручне предмете и препознавао таленте многих ђака. Због улоге оснивача школе и потпоре коју је пружао многима у уметничком стасавању препознат је као отац – доајен косовског сликарства.
Уз Радовића је при оснивању школе био и њен први директор, вајар Милан Бесарабић, док су међу наставницима били сликари Светозар Света Каменовић, Руфим Лазовић, Божа Продановић, Ристо Отовић и Лука Станковић. У деценијама које долазе, за предаваче школе постављају се београдски академци: Радослав Муса Микетић, Драган Вукосављевић, Вељко Радовић, Слободан Михаиловић, Шемседин Касаполи и други истакнути уметници и педагози.
Истакнути уметник и педагог Павле Поповић, некадашњи ђак школе, сећа се да су квалитет наставе и педагошки ауторитет стручних професора, заснован на раду и дисциплини, омогућили солидну и стабилну основу за упис на уметничке студије.
На изложби коју је приредио Покрајински културни центар приказан је један од могућих избора радова аутора – наставника и ђака – који Пећку школу баштине као лично искуство. Управо у том ликовном сазвучју препознаје се говор у прилог једне колективне меморије. Ипак, изложба нас позива да осетимо ликовне везе настале у школи, као и незаборав поднебља и свега што оно носи.
проф. др Јелена Павличић Шарић
историчар уметности