Предавање о утицају јонизујућег и нејонизујућег зрачења

У оквиру циклуса „Контроверзе у медицини“, у понедељак, 20. децембра, у 12 сати, у Свечаној сали САНУ, проф. др Соња Марјановић одржаће предавање под називом „Утицај јонизујућег и нејонизујућег зрачења”.

Јонизујуће зрачење има краће таласне дужине од ултраљубичастог зрачења, видљивог спектра и инфрацрвеног зрачења. Зраци који имају најдуже таласне дужине користе се за комуникацију и то су радарско и радиоемитујуће зрачење и зрачење којим се преноси електрична енергија. Што је таласна дужина већа, то је енергија зрачења мања.

Добробити по здравље које доноси зрачење одређених таласних дужина одавно су познате. На пример, највећи удео активног витамина Д у људском организму обезбеђује се управо дејством ултраљубичастих зрака на кожу. Зраци видљивог и ултраљубичастог спектра такође позитивно утичу на расположење, имунски одговор и отпорност на депресију. Међутим, данас и овде постоје контроверзе око процене ове користи у односу на штету коју може проузроковати претерано излагање сунцу (термичко оштећење коже, фото-старење и повећан ризик за малигна обољења коже), па се могу наћи и препоруке за потпуну блокаду дејства сунчевих зрака сталним коришћењем крема за изузетно високим заштитним фактором.

Нејонизујуће зрачење, иако нема довољно енергије да изазове директну јонизацију, може поседовати довољан интензитет да изазове загревање ткива (што представља механизам рада микроталасне пећнице, на пример). Међутим, постоје дилеме око штетног дејства радиофреквентног зрачења још нижег енергетског интензитета, које не изазива мерљиво загревање. У ери рапидног развоја и употребе све већег броја уређаја за бежичну комуникацију – па све до крајњег концепта „интернета свега“ (Internet of Things – IoT), поставља се питање да ли се резултати студија in vitro у којима је показано оштећење ћелија проузроковано индукцијом реактивних оксидативних радикала, променама у испољености гена и оштећењем ДНК путем, како епигенетских тако и генетских процеса, могу узети са довољно поузданости да би се тврдило да радиофреквентно зрачење може довести до поремећаја репродукције у мушкараца и жена, неуробихејвиоралних поремећаја, па чак и малигнитета. Нажалост, стандарди националних и међународних тела у овој области нису превасходно усмерени на заштиту људског здравља. Најугроженија су деца (која прва прихватају све нове уређаје) и то због нервног система који је још у развоју, веће проводљивости можданог ткива, дубљег продирања радиофреквентног зрачења услед релативно мале запремине лобање, као и потенцијално дужег излагања током живота.

С друге стране, јонизујуће зрачење је од свог открића такође пратило пуно контроверзи. Најпре је 1895. године Рентген открио Х-зраке (данас етички неприхватљивим експериментима), за шта је добио Нобелову награду за физику. Захваљујући Марији Кири, Пјеру Кирију и Анрију Бекерелу, порасло је разумевање радиоактивности у научним круговима. Међутим, сами почеци употребе радиоактивних изотопа у комерцијалне сврхе обележени су трагедијом радница у индустрији сатова које су двадесетих година прошлог века бојиле бројчанике и казаљке радиоактивном бојом која је светлела у мраку, а које су после неколико година ингестије малих количина ове боје оболеле од мутилантних облика карцинома вилице. У то време појављују се, данас бисмо рекли, потпуно бизарни прозводи који су садржали радиоактивне изотопе: радиоактивни тоници, белило за лице и друга козметичка средства, пасте за зубе, дечје играчке, па чак и намирнице, који су се рекламирали као револуционарни и веома корисни за здравље.

Данас се зна да јонизујуће зрачење поседује велику енергију која је довољна да у ћелијама изазове директну јонизацију и тиме оштети ДНК. Током сталне изложености природном фону јонизујућег зрачења, људи су развили одређене репарацијске механизме којима се отклањају оштећења изазвана тим зрачењем. Међутим, истраживања су показала да ни мале дозе вештачки изазваног зрачења (на пример код особа које су професионално изложене јонизујућем зрачењу у индустрији или медицини) нису безазлене. Чак и у случајевима где не долази до јонизације, или се она репарише, заостаје оксидативни стрес са свим својим последицама. Стога се примењује принцип ALARA (As Low As Reasonably Achievable), односно тежи се да се изложеност применом техничко-технолошких, административних и мера личне заштите сведе на најмању могућу меру.

Савремени човек се сусреће са огромним изазовима, од којих је изложеност јонизујућем, а поготово нејонизујућем зрачењу најмање предвидљива. Ефекти ове све веће изложености тек треба да се утврде. Међутим, растућа комерцијализација примене радиофреквентног зрачења условљава приличну пристрасност у тумачењу резултата добијених у различито спроведеним студијама. Научну објективност је веома тешко одржати у условима када финансирање пројеката често зависи од субјеката који имају директан интерес у тој области, што јако отежава доношење исправних закључака. Будућност ће несумњиво показати колико ће се људи прилагодити „радиофреквентном загушењу“ и по коју цену.