Преминуо академик Горан Петровић

Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност да je 26. јануара 2024. године, у Београду, у 63. години, преминуо њен редовни члан Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961), један  од најзначајнијих савремених српских писаца.

Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као библиотекар у огранку Градске библиотеке у Жичи. Био је главни и одговорни уредник часописа „Повеља” (2003-2010) и издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“. Такође, био је запослен као уредник у ЈП „Службени гласник“.

На књижевној сцени дебитује са књигом „Савети за лакши живот“ (1989), уследили су роман „Атлас описан небом“ (1993),  збирка приповедака „Острво и околне приче“ (1996), роман „Опсада цркве Светог Спаса“ (1997), као и роман „Ситничарница  ’Код срећне руке ’“ (2000) за који је добио НИН-ову награду.  Веома брзо стекао је наклоност књижевне  публике и критике, која га је препознала као виртуозног стилисту.

Објавио је  збирку приповедака „Ближњи” (2002), књигу изабране кратке прозе „Све што знам о времену“ (2003), драмски текст „Скела“ (2004), збирку приповедака „Разлике“ (2006), књигу записа „Претраживач“ (2007), новелу „Испод таванице која се љуспа“ (2010), књигу изабраних прича „Породичне сторије“ (2011), драмски текст „Матица“ (2011), збирку изабраних прича „Унутрашње двориште“ (2018). Његова  два последња романа   „Папир са воденим знаком“ и „Иконостас свег познатог света“, за које је, између осталих, примио награде Београдски победник  и  Награду „Владан Десница” Народне библиотекe Србије,  били су замишљени као део вишетомне целине под називом „Роман делта“.

Дела су му  објављена  у  преко сто тридесет издања, од чега шездест издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски (фарси) језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је  2012. године, а за редовног члана  2018. године. У оквиру САНУ био је члан Академијског одбора за културу и уметност, председник УО Фонда „Никола Трајковић“, потпредседник УО Фонда „Бранко Ћопић“, Стручног савета Библиотеке САНУ, Стручног савета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ. Такође, био је члан УО Задужбине „Иво Андрић“, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

За своје књижевно стваралаштво, поред поменутих, примио је бројне награде, међу којима су: Књижевна стипендија Фонда Борислава Пекића, Награда „Меша Селимовић“, „Виталова“ награда, „Рачанска повеља“, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, Награда „Борисав Станковић“, Награда „Светозар Ћоровић“, Награда „Иво Андрић“ за приповетку, Награда „Лаза Костић“, Награда за драмски текст „Кочићева књига“,Велика награда „Иво Андрић“ за целокупно књижевно стваралаштво, Награда Рамонда сербика“ и Награда Вукове задужбине.

Својим раскошним  и жанровски разноврсним опусом, који је одликовала иновативност на тематском и лирска истанчаност  на стилском плану  Петровић је  стекао статус класика модерне српске  књижевности.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности, као и за  свеукупно српско друштво и културу.