Преминуо академик Љубомир Симовић

Српска академија наука и уметности  са великом жалошћу обавештава јавност  да је 17. априла 2025. године, у Београду, у 90. години , преминуо академик Љубомир Симовић (Ужицe, 2. децембар 1935), један од  најзначајнијих српских песника и драмских  писаца.

Дипломирао је 1962. године  на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Током  студија је радио као уредник, једно време и као  одговорни уредник студентског књижевног часописа „Видици“. Радни век  провео је као уредник у редакцији за културу Радио Београда.

У раној фази његовог стваралаштва  издвајају се  песничке збирке „Словенске елегије“ (1958), „Весели гробови“ (1961) и „Последња земља“ (1964), после којих су уследиле „Шлемови“ (1967), „Уочи трећих петлова“ (1972), „Субота“ (1976), „Видик на две воде“ (1980), „Ум за морем“ (1982), „Десет обраћања Бoгoродици Тројеручици Хиландарској“ (1983), „Источнице“ (1983), „Горњи град“. (1990), „Игла и конац“ (1992), „Љуска oд јајета“ (1998), „Тачка“ (2004) и  „Планета Дунав“ (2009).  Поред тога што је био један од највећих савремених српских песника, велики успех постигао је и као драмски писац. Аутор је  четири драме: „Хасанагиница“ (1973), „Чудо у Шаргану” (1974), „Путујуће позориште Шопаловић“ (1985) и „Бој на Косову“ (прва верзија 1988, друга 2002, штампана 2003). Написао је и роман-хронику „Ужице са вранама“ (1996), дневник снова „Сневник“ (1998), књигу есеја о српским књижевницима „Дупло дно“ (1983, 1991, 2003, 2008), књигу есеја о сликарима и вајарима „Читање слика“ (2006).

Посебно место у Симовићевом стваралаштву заузима седам књига разговора, чланака, дневника, анализа и коментара онога што се догађало на територији Југославије и Србије крајем двадесетог и почетком двадесет првог века: „Ковачница на Чаковини“ (прво издање 1990), „Галоп на пужевима“ (1994), „Нови галоп на пужевима“ (1999),  „Гуске у магли“  (2005), „Обећана земља“ (2007), „Титаник у акваријуму „ (2013) и „Жабе у реду пред поткивачницом“ (2016). Књигу путописа „До Оба и Хуангпуа“ објавио је 2016. године.

За дописног члана  Српске академије наука и уметности  изабран је  1988, а за  редовног члана 1994. године. У оквиру Академије обављао је дужност заменика секретара Одељења језика и књижевности  (1990–2006). Био је  члан  Стручног савета Галерије ликовне и музичке уметности САНУ и уредник низа свечаних академија којима је обележаван Дан Српскe академијe наука и уметности. У САНУ је  организовао  научне скупове и уредио зборнике радова са тих скупова ─ „Јован Стерија Поповић“ и „Лаза Костић“.

Приредио је издања изабраних песама Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Момчила Настасијевића, Душана Васиљева, Миодрага Павловића, Милована Данојлића и Бранислава Петровића, као и књиге изабраних комедија Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића. Приредио је и постхумно издање песама из заоставштине Бранислава Петровића, под насловом „Жежевасион“. У оквиру Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“ Издавачког центра Матице српске приредио је књигу „Лаза Костић“. У оквиру ове едиције, објављена је, као деведесет трећа, и књига Симовићевих текстова, коју је приредио Богдан А. Поповић

Драме „Хасанагиница“, „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић“ игране су на скоро свим позоришним сценама некадашње Југославије. Четвороструки је  добитник Стеријине награде: три пута за најбољи драмски текст (1975, 1986, 1993),  четврти пут „за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе“ (2006). По првој верзији драме „Бој на Косову“ снимљен је филм, у режији Здравка Шотре.

Његове драме  извођене су у преводу на многим светским позорницама. Симовићеве представе су приказиване на гостовањима и позоришним фестивалима у Братислави, Будимпешти, Минхену, Мексико Ситију, Каракасу, Персеполису (Иран), у Горици, Љубљани, Загребу, на Дубровачким летњим играма, у Москви, Санкт Петербургу, у Берлину, Нитри, Бриселу, Софији, Швајцарској, Португалу, Јужној Кореји, као и на Театру нација у Паризу и др.  Песме и драме су му превођене  на многе  језике, било у посебним књигама, било у књижевним и позоришним антологијама, зборницима и часописима. Највише успеха у свету доживела је драма „Путујуће позориште Шопаловић“, која је, поред француског, преведена и на енглески, пољски, чешки, словачки, руски, румунски, бретонски, корејски, јапански, словеначки, македонски, шпански, бугарски и украјински језик, и која је, од 1990. године, постављена на сцене преко сто позоришта у Француској.

Поред поменутих, за своје књижевно стваралаштво примио је много награда, међу којима су: Змајева награда (1973), „Бранко Миљковић“ (1980), „Милан Ракић“ (1982), Октобарска награда града Београда (1989),  Дисова награда (1989),  Седмојулска награда (1990), БИГЗ-ова награда (1990),   „Златни крст кнеза Лазара“ (1992),  Награда  „Десанка Максимовић“ (1994),  Жичка хрисовуља (1995), Награда „Стефан Митров Љубиша“ (1997),  Награда  „Исидоријана“ (1997), Награда  „Јоаким Вујић“ (2000),  Награда „Васко Попа“ (2000), Награда „Јован Дучић“ (2004),  Награда „Мића Поповић“ (2006), Награда  „Раде Драинац“ (2008), Награда СКЗ-a за животно дело (2013), Награда „Љубомир П. Ненадовић” за најбољу путописну књигу на српском језику (2016), Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело (2016), Европска награда за поезију „Петру Крду” (2018) и др.

Године 2022.  примио је „Медаљу САНУ” из области уметности.

Као виртуоз песничког и драмског израза, изванредан есејиста и тумач уметности, својим стваралаштвом  оставио је један од најдубљих трагова у историји српске и југословенске књижевности.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности и свеукупно српско друштво и културу.