Преминуо академик Михаило Војводић

Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност  да је 22. марта 2025. године, у Београду, у 87. години  преминуо академик Михаило Војводић (Цетиње, 27. октобар 1938) један од наших најзначајнијих историчара.

Дипломирао је  на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1960. године.  На истом факултету је  магистрирао 1964, а докторску дисертацију „Скадарска криза 1913. године“ одбранио је 1966. Академску 1964/65. годину је провео на специјализацији у Француској.

За асистента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета Универзитета у Београду  изабран је 1961. На матичном факултету прошао је  сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1980. године. Такође, на истом факултету обављао је дужност  шефа Катедре за општу историју новог века, управника Одељења за историју (1988−1990)  и декана (1998−2000).

Био је и научни секретар Југословенског националног комитета за историјске науке и председник руководећих односно научних већа на Универзитету у Београду, Историјском музеју Србије и Историјском институту Црне Горе.

Поље његовог научног интересовања обухватало  је општу и националну историју новог века, посебно развитак Источног питања, међународне односе Србије и политику великих сила на Балкану.  Као и своју докторску тезу, велики број радова посветио је тематици  балканских ратова. Проучавајући разне теме из националне историје сагледавао их је у контексту међународних односа и историјских процеса у Jугоисточној Европи.

Из његове богате библиографије издвају се монографије: „Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века” (1988),  „Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку” (1999), „Изазови српске спољне политике  (1791−1918)” (2007), „Године неизвесности: Србија у међународној политици 1903−1908” (2021),  „Балкански расплет: Oтпор Србије страним интересима на Балкану (од Анексионе кризе до Великог рата)” (2024).  Личности и делу   Стојана Новаковића посветио је студије: „Стојан Новаковић и Владимир Карић” (2003), „Петроградске године Стојана Новаковића (1900−1905)” (2009), „Стојан Новаковић” (2012), „Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије 1905−1915” (2015). Приредио је једанаест књига српске дипломатске грађе из обимне збирке докумената посвећених спољној политици Србије у периоду од 1903. до 1914. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2009, а за редовног  2015. године. У оквиру Академије обављао je дужност секретара Одељења историјских наука (2016−2024), био је члан Одбора за проучавање настанка Краљевине СХС 1914−1918, Одбора за историју  XIX  века, Одбора за историју XX века, Одборa за историју српско-руских односа и Вардарског одбора.   Такође,  био је члан Управног одбора Фонда САНУ и председник Управног одбора Балканолошког института САНУ.

За свој научни рад добио је бројна признања, међу којима се издвајају: Награда Вукове задужбине за науку (2012), Награда „Владмир Ћоровић“ (2012) и  Повеља Универзитета у Источном  Сарајеву.

Као историчар изузетних истраживачких квалитета  обрадио је многе важне теме  везане за општу и националну историју. Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју наше историјске науке.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности и свеукупно српско друштво, науку и културу.