Преминуо академик Нинослав Радовановић

Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност  да је  10. новембра  2026. године, у Женеви, у 87. години преминуо академик Нинослав Радовановић (Ниш, 6. мај 1940), један од наших најистакнутијих стручњака у области  кардиоваскуларне хирургије.

Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1965. године, а обавезан лекарски стаж обавио је на клиникама тог факултета. Рад у области опште хирургије започео је 1967. године у Швајцарској, у  Hôpital Régional de Payerne, где је самостално изводио операције из опште хирургије. Од 1970. до 1975. године усавршавао се у области кардиоваскуларне хирургије на Универзитетској клиници за кардиоваскуларну хирургију кантоналне болнице у Женеви, код професора Шарла Хана. Усавршавао се и у водећим кардиохируршким центрима у Француској и Сједињеним Америчким Државама: у болници Hôpital Broussais у Паризу (1976), Texas Heart Institute у Хјустону и Cleveland Clinic (1977), као и на Harvard Medical School у Бостону (1978).

Учествовао је у више од 30.000 операција на отвореном срцу, а више од 15.000 извео је самостално.

За редовног професора Медицинског факултета у Новом Саду изабран је 1979. године. Од 1980. био је директор Института за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици, у оквиру којег је 1984. године основана Универзитетска клиника за кардиоваскуларну хирургију. Руководио је радом Института и развојем кардиохируршке делатности. Прву трансплантацију cpцa у Републици Србији извршио је  на Универзитетској клиници за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици 1989. године. Након прекида током 1999. године, од 2001. до 2006. поново је обављао дужност директора Института.

Као професор Медицинског факултета у Новом Саду и директор Института допринео је развоју кардиохирургије и образовању стручног кадра.  Увео је савремену технологију за операције на отвореном срцу и допринео развоју научноистраживачког рада. Од 1986. године учествовао је у пројекту развоја вештачког срца у оквиру тима професора Шарла Хана при Институту за кардиоваскуларна истраживања у Швајцарској. На клиници Cecil у Лозани обављаo je функцију Associate Cardiovascular Surgeon. Од 2006. године радио је на Одељењу за кардиоваскуларну хирургију Међународног центра за кардиоваскуларне болести MC Medicor у Изоли, у Словенији.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана 2009. године. У оквиру Академији био је члан Одбора за хуману репродукцију и Одбора за кардиоваскуларну патологију.

Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења кардиоваскуларних хирурга Србије, Швајцарског кардиолошког друштва, Удружења торакалних хирурга (САД), Европске секције Међународног удружења за кардиоваскуларну хирургију и Европског удружења за кардиоваскуларну хирургију. Такође, био је члан научног одбора часописа Il Cuore (Рим), као и почасни члан Руског удружења за минимално инвазивну кардиохирургију и Турског удружења за кардиоваскуларну хирургију. Обављао је дужност председника Mediterranean Association of Cardiology and Cardiac Surgery (1987).

Од 1972. године презентовао је и публиковао 1.110 радова. Од тога 212 на светским, 484 на европским и 414 на конгресима у земљи.  Аутор је  пет монографија међународног значаја.

Примио је  бројна признања, међу којима су:  Орден југословенске заставе са златном звездом (1979), Златна медаља X конгреса кардиолога Југославије (1989), Октобарска награда и Повеља града Новог Сада (1989), Орден Светог Саве I реда са златном лентом (1995), Фебруарска награда града Новог Сада за 1999. годину, Орден Његоша I реда Републике Српске и Сретењски орден I степена (2024).

Остаће упамћен као један од доајена савремене кардиохирургије, који је својим радом допринео увођењу иновативних оперативних техника и унапређењу многих хируршких метода у овој области.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности, као и за српску и светску медицину.