Преминуo академик Сава Халугин

Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност да je 23. априла 2026. године, у Суботици, у 81. години,  преминуо академик Сава Халугин (Нови Кнежевац, 17. април 1946) један од наших најзначајнијих вајара и сликара.

Вишу педагошку школу y Hовом Саду, Одсек за ликовну уметност, завршио је 1968. године. Потом је уписао  Факултет ликовних уметности у Београду, Вајарски одсек, где је дипломирао y класи професора Јована Кратохвила 1972. године. Након завршених последипломских студија 1978. добија звање магистра ликовне уметности – вајарства.

У периоду од 1980. до 1994. године имао је статус слободног уметника у Београду. Радни однос заснива 1994. на Педагошкој академији y Суботици, где је предавао  Методику ликовног васпитања са практичном наставом. Исте године издата му је монографија Земља и метал, на српском и енглеском језику. Боравио је на студијским путовањима у Грчкој, Француској, Италији, Аустрији, Немачкој, Мађарској, Шпанији и Румунији.

Учествовао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству. Од 1979. излагао је самостално у Београду, Загребу, Будимпешти, Паризу и другим ликовним центрима. Његова дела налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Народног музеја Србије, Савремене галерије у Суботици, Српске академије наука и уметности и у бројним приватним колекцијама. Многе његове скулптуре изведене су као дела у јавном простору у Суботици, Новом Саду, Кикинди и Сомбору.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је  2018, а за редовног члана  2024. године. У оквиру Академије био је члан  Академијског одбора за високо образовање. У Галерији САНУ приређена је значајна изложба његових дела „Сава Халугин: Позив на одушевљеност” (2023).

Био је члан Удружења ликовних уметника Србије, Савеза удружења ликовних уметника Војводине и Удружења примењених уметника Војводине.

Стварајући у духу разумевања природе различитих вајарских материјала и трагања за обликом, у делу Саве Халугина издвајају се две велике целине. Прва, изведена у камену, обележила је сам почетак Халугиновог стварања и трајала готово двадесет година. Друга, коју карактерише избор бронзе као материјала другачијих својстава, омогућила је уметнику да интензивно истражује и остварује помаке унутар своје уметности од средине осамдесетих година до данас. Посебно место у Халугиновом опусу имају цртежи и слике.  Области његових уметничких истраживања биле су: синтеза основних токова српске модерне скулптуре у широком распону од експресионизма до надреализма, у динамичној артикулацији свих елемената скулптуралних композиција; моделовање асоцијативних бронзаних организама као и словних знакова особених асоцијација. Вајарским формама откривао је квалитет језика као и есенцијална стања креативног бића.

Својим стваралаштвом оставио је неизбрисив траг у историји српског вајарства и ликовних уметности. За свој рад примио је многа признања и награде, међу којима су: Награда за стваралаштво УЛУС, УЛУК, УЛУВ, Београд, Изложбени павиљон „Цвијета Зузорић“ (1978); Награда фонда „Моше Пијаде”, на изложби СУЛУЈ-а, Београд (1982); Награда „Јован Поповић”, Нови Сад (1984); Октобарска награда града Суботице; Награда „Златно длето”, УЛУС, Београд (1988);  Награда УЛУС-а „Златно длето”, Београд, Галерија „Цвијета Зузорић“ (1993); Откупна награда на Бијеналу савременог југословенског цртежа „Ликовна јесен”, Сомбор (1994); Награда „Октобарског салона” за скулптуру, Изложбени простор „25. мај“, Београд (1995); Награда „Искре културе“, за ликовну уметност, Завод за културу Војводине (2007); Друга награда на позивном конкурсу за споменик „Сави Владиславићу Рагузинском“ за Санкт Петербург, Завод за културу Војводине (2008); Прва награда на позивном конкурсу за израду фигуре Михајла Пупина у Новом Саду (2010); Прва награда на позивном конкурсу Завода за културу Војводине за решење плакете која се додељује за животно дело у културном стваралаштву (2010); Награда за ликовно стваралаштво „Јаков Орфелин“, Kултурни центар, Сремски Карловци (2018) и др.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности, као и за српску и светску уметност и културу.