ОД 27. НОВЕМБРА ДО 11. ДЕЦЕМБРА
Аутори: Аница Радошевић Бабић и Слободан Радојковић
Aница Радошевић Бабић и Слободан Радојковић – два су нама добро позната уметничка имена већ дужи низ година. Аница делује из свог стваралачког гнезда – из Новог Сада, а Слободан из неимарског нуклеуса – из Ниша. Сада су одлучили да своју неформалну размену мишљења ставе у нови оквир, правећи изложбу, и тај дијалог наставе пред нама и са нама.
Трава. Цвет. Дрво. Кришка поморанџе. Лимун који се самоцеди. Кућа. Виљушка. Јаје на око. Облак бели и Облак црни… Киша из облака или „киша” из парадајза. Ово су само неки препознатљиви елементи њихових композиција видљиви на први поглед. Ови неми дијалози усмерени су у правцу промишљања опасности које нас вребају као последица људског немара и агресивности према природи. Некако се из рада у рад намећу извесни линеарни токови који указују на изливање мноштва капи – на кишу. Хоће ли људска бахатост превршити меру и како да зауставимо незаустављиви пут у општу пропаст? Откако су људи открили да своје речи могу да забележе, наилазимо на различите трагове о катастрофама потопа и нестанка света, и у исто време о милости коју изабрани праведници добијају.
У сумерско-акадском спеву – Гилгамешу, светлооки Бог довикује Утнапиштиму:
„Сруши кућу, сагради брод, мани се богатства,
тражи живот. Презри имање, спаси живот,
уведи разна жива створења у брод…”
У Књизи постања Бог Израиља на сличан начин саветује Ноја. У индијској Махабхарати, господар света – Вишну – упозорава краља да ће за седам дана и ноћи сва три света: Земља, Ваздух и Небо нестати у мору уништења. У Кини, у Књизи повеља описан је прамотив велике поплаве. У Јужној Америци, у светој књизи Маја Попул Вух образлаже се зашто су богови одлучили да поморе свет – „због њихове покварености беше свршено са људима, беху истребљени, сажежени”… Могли бисмо још набрајати разне поруке из прошлости, а да убрзо схватимо да се некако вртимо укруг. Свако од нас би морао да преузме део сопствене одговорности у дешавањима која се понављају. На то нас упућује овај тихи дијалог Анице и Бобе. Тишина која се разлива међу њиховим радовима позива да и сами погледамо у огледала немара и бахатости око нас. Тишина чији се неми крик судара са другим немим крицима природе, чији смо гости. Човек је моћан. Зауздао је реку, преградивши је. Контролише Небо. Контролише Море. Контролише Земљу. Да ли је баш тако? Колико пута смо чули: „Ово никад није било – каква суша, каква лавина, каква поплава… Ово никада није било!” Јесу ли ови радови тиха опомена на тренутак пред непогоду, опомена на искушења привидног сладострашћа у јелу и пићу? Јесу ли наше мирне луке сигурне у окружењу које нам се чини да је далеко? Колико је велико – Доста – да би било довољно? Хоћемо ли коначно схватити у немом крику да нико ништа неће понети са собом, осим своје блажености и својих греха?
Зоран Тодовић