Редовна годишња скупштина САНУ 2024. године:
Беседа академика Зорана Кнежевића, председника САНУ

Поштовани чланови Српске академије наука и уметности, часници, даме и господо,

Упитамо ли се како људи заправо перципирају проток времена, онда донекле поједностављени одговор може да буде: тако што посматрамо транзијентне феномене, оне, дакле, појаве које показују неку промену у времену. То, наравно, може бити било шта, од геолошког времена у коме је еволуирала људска врста, до времена потребног светлости да од Сунца стигне до Земље или времена које је мени потребно да изговорим ову реченицу. Ипак се најчешће доживљај и разумевање времена повезују са неким опажљивим кретањем, мерење времена са правилним кретањем, а бројање времена са часовником или календаром.

Па шта је онда то што нам тај наш часовник и календар управо казују: у овом се, дакле, тренутку налазимо на нешто више од годину дана након избора за ново руководство САНУ и око пола године до избора за нове дописне, редовне и иностране чланове Академије, тако да ти избори, на свој начин, омеђују једно раздобље у дугом и постојаном трајању Академије о којем овом приликом треба прозборити неку реч и по могућности понудити неки релевантан податак, утисак или закључак, али и сагледати перспективу и очекивања за оно што нам предстоји у непосредној будућности. Осврнимо се зато на оно што је на овом месту речено прошле године у отприлике исто време, па покушајмо да сагледамо какво смо то кретање и промене у нашој кући могли да уочимо и колико смо добро сагледали пут којим ће Академија ићи и куда ће тим путем стићи.

Рекосмо пре годину дана да је као добар и разуман пут којим Академија треба да иде у наредном периоду подржан “рационалан и реално остварив континуитет рада и активности Академије”. Истовремено је  остварење тог континуитета најважнији задатак који смо ја и моји сарадници добили и на чему смо се у пуној мери ангажовали, како је то тада дефинисано: „у циљу даљег унапређења свих оних, за Академију и друштво у целини, важних и корисних досадашњих постигнућа“. Мислим да се са приличном извесношћу може рећи да смо тај први и најважнији зацртани циљ новог руководства у доброј мери и остварили, уз напомену да је такав циљ био рационалан и прихватљив јер се односио на протеклу прву годину дана мандата, док би сада, након периода привикавања и „улажења у посао“,  требало постепено померати фокус и размишљати о извесном прилагођавању и иновирању досадашњих активности, тамо где се то показало потребним, како у погледу њиховог садржаја, тако у неким случајевима и само форме.

Морам да кажем да је чак и за мене који сам претходно имао извесно искуство са функционисањем и радом Академије било помало неочекивано  у којој мери се и како нагло увећао обим и интензитет активности и догађања у пост-ковидној 2023. години.  Више од 50 научних скупова, предавања, свечаних и комеморативних седница, панела и округлих столова одржаних у последњих годину дана под кровом Академије, у организацији или уз покровитељство САНУ, где је требало учествовати у улози домаћина, учешћа у догађањима ван наше куће где је требало представљати САНУ, уз стално праћење и обављање редовних послова у надлежности председника, Извршног одбора и Председништва, захтевали су непрестану пажњу и ангажман и што се бар мене тиче, однели су највећи део енергије и времена. Можда нам је свима управо зато и добро дошло извесно „затишје“ и смањење обима протоколарних обавеза у првом кварталу 2024. године, иако би се то могло рећи само за нашу београдску централу, док су се за то време бројни изванредни програми без престанка одвијали у нашим огранцима у Новом Саду и Нишу и Центру у Крагујевцу. То, наравно, не значи да се ништа код нас у Београду није дешавало, дозволите ми да поменем само изузетно посећену изложбу дела Уроша Предића или редовне сесије Трибине Библиотеке САНУ и сада већ брзо растући број разних конференција и састанака које се одржавају у нашим салама у овом периоду.

О реализацији другог важног задатка новог руководства – управљања Академијом „у складу са високим стандардима примереним нашој кући“ и резултатима који су на том плану остварени у протеклих годину дана – више ће после мене говорити моји сарадници. Нека мени буде дозвољено само толико да можда и помало претенциозно устврдим да смо у овом тешком и сложеном времену имали довољно стрпљења, ваљда и нешто мудрости, да га разумемо и да му се прилагодимо, о чему можда понајбоље сведочи релативно мали број коментара у медијима са негативном конотацијом у односу на Академију (изузев када су неизоставни Меморандум и његови наводни наставци у питању, као и појединци помињани у јавности у контексту избора за чланство у САНУ). Рекло би се да смо бар за сада успели, како и обећасмо на почетку, да нашу Академију водимо „мирним водама до сигурних лука“.

Враћајући се поново на онај мали трактат о времену са почетка беседе, свако од нас би из властитог искуства могао да каже да постоји и нека врста „личног“, психолошког времена, времена како га свако од нас појединачно доживљава и на свој начин осећа, за које нам се чини да протиче брже или спорије од објективног физичког времена, а које, са своје стране, како нам казују часовници, заправо неумитно, равнодушно и равномерно тече. Када говоримо о колективном доживљају времена често можемо да чујемо да је време новац, иако је та лапидарна изрека у ствари извучена из контекста изјаве чувеног америчког политичара и проналазача Бенџамина Франклина, који је рекао да је време „једини новац који имаш и само ти одлучујеш како ћеш да га потрошиш. Буди пажљив и не дозволи да га други уместо тебе потроше“. Време као социјална категорија односи се на време у којем живимо, обично га карактеришемо као срећно, тешко или сложено,  свакодневним животом нам управља време које се као метеоролошка одредница јавља бар у нашем језику, итд. Историјско време, коначно, време је које нам доноси личне и колективне успехе и постигнућа, али и недаће, неправде и искушења, са једним таквим се, и као појединци, али првенствено као народ, суочавамо колико данас. Да ли и код нас и у свету има довољно мудрости и историјског поштења да ово данашње не буде само претеча нових, још тежих и трагичнијих искушења, сведочићемо у непосредној будућности.

У САНУ је, дакле, време избора и својом обавезом сматрам да у овом тренутку кажем и неколико речи на ту тему, препуштајући детаљну анализу, бројеве и трендове надлежном подпредседнику, свестан ризика да ћу и овога пута морати да поновим оно што је до сада већ пуно пута речено. Укратко, Академија се од једног до другог изборног циклуса суочава са постепеним, али сталним падом укупног броја својих чланова, само у последњих годину дана напустило нас је 5 редовних чланова, један члан ван радног састава и један инострани члан, а од претходних избора до данас преминуло је 14 чланова радног састава САНУ, више дакле, него што је изабрано дописних чланова у претходном изборном циклусу. У погледу старосне и родне структуре чланства имамо изражене негативне статистике и диспаритете, број чланова у појединим одељењима је и даље критично низак, огранак у Нишу и Центар у Крагујевцу боре се да преживе са минималним бројем активних чланова, а битно је нарушена и Статутом САНУ постулирана бар приближна равнотежа између групација одељења. Лек за све побројене „бољке“ Академије су, наравно, избори, па, иако су поједина од до сада спроведених одељењских изјашњавања имала неочекиване, слободан сам да кажем и разочаравајуће исходе, ја и овом приликом апелујем да до краја ове фазе избора, а нарочито при коначном изјашњавању, учинимо све што је до нас да избори за нове дописне, редовне и иностране чланове САНУ у сваком погледу буду успешнији од претходних.

Једино што бих у овом тренутку у вези са изборима још посебно желео да истакнем је да сматрам да се изборни процес за сада одвија у складу са законским и статутарним одредбама, да се поштују правила и рокови и да се избори спроводе на начин предвиђен Статутом и изборним правилима. У јавности се избори као и увек прате са пуно пажње, углавном се информације коректно преносе, а ако се у јавности и појаве негативне коментари, они се, као што сам већ рекао, најчешће односе на поједине предлоге за чланове, а не на ток изборног процеса или Академију као такву.

Академија има здраве финансије, и како ћете детаљније чути мало касније, послује без већих проблема. За очекивати је да ће и ову годину у том погледу позитивно завршити. Успешно је остварена статусна промена из директног у индиректног корисника буџета, што је омогућило да за све своје активности можемо да користимо сопствена средства, тако да САНУ, уз редовно финансирање од стране Републичког буџета, континуирано одржава текућу ликвидност и редовно измирује све своје финансијске обавезе. Реконструкција Палате САНУ је у извесном застоју проузрокованом спољашњим факторима на које Академија не може да утиче, али ћемо у наредном периоду уложити додатни напор да се тај за Академију важан подухват покрене са мртве тачке.

О међународној сарадњи, издавачкој делатности, престижним наградама које је САНУ добила за своја издања, нашем представљању у јавности, научном раду и другим аспектима рада Академије говориће после мене генерални секретар и потпредседници САНУ, по функцији надлежни за поједине секторе, тако да ћу ја овде још само поменути више захвалница и плакета које су Академији додељене у овом периоду за дугогодишњи плодну сарадњу са другим институцијама, као и бројна значајна одликовања, награде и друштвена признања која је добио већи број наших чланова, на чему им је Председништво САНУ срдачно честитало.

Активности наших Галерија, 65 концерата који се у континутитету одвијају у току већег дела године, а нарочито изложбе, заслужују да буду посебно истакнуте. У том непрекидном низу сјајних догађања издвојио бих изложбе посвећене уметничком делу Милорада Бате Михаиловића, која је привукла близу 20000 посетиоца, Миће Поповића са скоро 50000, и актуелна изложба слика Уроша Предића, коју је до 22. маја погледало преко 90000 љубитеља његовог дела – изложбу посвећена животу и раду Симе Лозанића, којем је била посвећена 2023. година видело је око 15000 посетилаца. Укупно смо, дакле, до сада имали више од 175000 посетилаца само на ових неколико наших изложби.

Допустићу себи да чињеницу да поједине изложбе у галеријама САНУ привлаче више гледалаца него фудбалске утакмице оптимистички протумачим као добар знак да се нешто у општем српском културном обрасцу ипак набоље мења, али и да укажем на проминентно место које  изложбе у галеријама САНУ заузимају у културном простору престонице, рекао бих и читаве Србије. То истовремено потврђује висок квалитет наших одабира и одличан рад Савета, управника и за припрему изложби задуженог и ангажованог стручног особља.

Да се на крају подсетимо да нас је својевремено наш велики просветитељ Доситеј Обрадовић упозоравао „да нема несретнијег ни луђег заната од дангубе, беспослице и лењости“, па како су нас и у школи учили да је рад створио човека, прионимо на посао и учинимо да наша Српска академија наука и уметности и ову 183. годину свог трајања достојно и достојанствено преброди и крунише вредним постигнућима, а надасве, успешним  изборима по мери Академије.

Хвала!