Редовна годишња скупштина САНУ: Беседа академика Владимира С. Костића, председника САНУ

Ова Скупштина, барем што се мене тиче, има извесну опроштајну ноту, јер се ради о последњој радној Скупштини Извршног одбора у овом саставу и мене лично, као његовог председника. У протеклих 7 година дужност је налагала да одржим 14 оваквих обраћања током којих сам настојао да говорим оно што заиста мислим, због чега ми је замерано да сам преопширан, мрачан, неук, „тек лекар”… Стога бих данас покушао да будем нешто краћи и колико је то могуће, охрабрујућ.

Година за нама је била година великих, глобалних изазова. Као прво,  и овај период је нажалост обележила пандемија КОВИД-а, мада је већ ова реченица упитна обзиром на неосновану сигурност којом користим прошло време. Пандемија за нас није тек непријатно дуга епизода, већ реална трагедија која је однела не мали број наших чланова, а поједине организационе делове довела на руб функционисања (мислим пре свега на Огранак у Нишу). Пандемија је разголитила процепе и конфронтације у свим друштвима, па и нашем, неповерење према науци, са злослутним ишчекивањем са каквим ћемо се додатним друштвеним ребусима суочити услед упоредног дејства ужасне неједнакости и сиромаштва, борављења на ивици еколошке катастрофе, климатских претњи, миграција становништва, наговештаја разорног рата који има шансе да буде и последњи, само што неће бити сведока да то потврде. Многи мисле да се више не ради о потреби мањег или већег подешавања наше злосрећне планете и друштва, већ о неопходности осмишљавања потпуно новог света. Ми свему томе додајемо и наше, локалне зачине. Повређени неразумевањем и двоструким стандардима, са сада већ предугим и не нужно неоправданим осећајем понижења, уз то све мање способни да рационално сагледамо сопствене границе, грешке и заблуде, огрезли у социјалну непокретност и уверени да проблеме 21. века још увек можемо да решавамо политичким арсеналом и паралелама из 19. и 20. века, прибегавамо опасном обрасцу самосажаљења и самоизолације, уз мистификацију наше посебности и по нечему надалеко чувеног ината, окрећући главу од актуелних токова који малициозно, или, што је још горе и тачније, незаинтересованo теку поред нас. Већ смо указивали да је потребно да се у САНУ формирају посебне организационе јединице које би се бавиле научним сагледавањем укупности тренутка, али и на тој основи заснованом предвиђању и планирању. Међутим, то иде теже него што смо претпостављали. Ипак, пандемија није ућуткала, нити битно успорила САНУ.

Друго, рат и трагедија која се одвија у Украјини и чији смо сведоци, можда је, уз упозорење да се ради о мишљењу аматера, већи тектонски поремећај и од рушења Берлинског зида, чему смо такође били савременици. Данашњи избори не трпе нијансе. Присећам се да је Достојевски себе називао „руским Европљанином” и изјављивао: „Не можемо да напустимо Европу. Само Рус, чак и у наше време (тј. много раније него што је направљен општи биланс) имао је способност да буде највише Рус, када је највише Европљанин”. Или је можда и Достојевски биланс направио прерано. Са страхом пратимо језик политичке коректности, без обзира да ли се ради о безумном рушењу и уништавању људи и градова, што је нема сумње најтрагичније и, са нашим искуством, верујем дубоко неприхватљиво, или такође безумном прогону целог једног колективитета (ми, Европљани, вековима смо склони креирању колективне кривице и, следствено, колективне казне). Поменућу по својој бесрамности јединствену изјаву, која је по опскурности достојна стрипа о Алану Форду, једног међународног угледника који изговара „боље је бити на страни победника, него на страни пораженог”. Ето нама лапидарне парадигме времена у коме живимо! Да се подсетимо – језик политичке коректности утемељен је на „негативној референци, паразитирању на расистичком ”некоректном другом” – због тога је владајућа политички коректна субјективност мешавина вечите стрепње од сопствене кривице и, много, много више, ароганције и хипокризије (тј. непрестаног указивања и осуђивања других). Ја, међутим, неопростиво, попут „бабе која се чешља, док село гори”, свестан различитости ставова по овом питању унутар самих чланова САНУ, стрепим да то не буде још једна вододелница наших идеолошких и иних подела. САНУ се огласила на начин који није повредио ни њено, ни туђе достојанство. До сада ни ова трагедија није успорила, нити ућуткала САНУ, али је није ни натерала на вулгарну логореју попут оних који умишљају да знају истину. Напротив, када је у питању наука и уметност, супротставили смо се доминантној нарацији. Не кријем међутим, страх да у овим геополитичким околностима не постанемо непожељни усамљеници Европе. Србија нема привилегију да сама буде острво или континент, или да се пак многољудна, што дефинитивно није, распростире на више континената – она је неповратно и дубоко утиснута у ткиво и културу Европе и од ње, срећом или несрећом, како вам драго, не може одвеслати ка неким другим просторима, обећаним или које сами себи неодговорно обећавамо. У другој строфи Шилерове Оде радости злослутно се провлаче стихови чију суровост само наслућујем: „А онај ко то никада није умео, нека се плачући искључи из заједнице”. А шта ако тој и таквој Европи „управо у њеном заступању неограничене отворености и мултикултуралне толеранције, поново не затреба фигура „универзалног негативца, као структурна препрека на том путу ка неограниченој унификацији”. Коме ће та улога сада бити додељена? Ради се о улози са још тежим последицама од улоге „корисног идиота”, коју смо повремено аутодеструктивно прихватали или су нам је једноставно наметали. По сценарију на пример, непостојећег Меморандума 2! Или кукавичјег јајета које нам се стално подмеће, истина на фону мегаломаније коју ипак сами гајимо када је у питању наша улога у историји и свету, да смо као народ предодређени да будемо последњи браниоци од шанчева које су други одавно напустили.

Требаће нам много мудрости и слободнијег, неконвенционалнијег тражења решења за проблеме са којима се већ дуго суочавамо. Требаће нам и хладног егоизма да разумемо шта су наши интереси, јер иако о њима, заведени идејом да смо предодређени и изабрани за нешто веће, и не размишљамо, ми на сопствене интересе, као и сви остали уосталом, имамо неупитно право! Под условом да нас сопствени интереси уопште интересују. Под условом, а лично немам више информација од пасионираног читаоца штампе, да знамо шта хоћемо. Знамо ли? Доношење можда чак и судбоносних одлука, за које је начелно потребна подела одговорности, у делокругу је неприхватљиво ограниченог броја особа. Требаће нам и много давно изгубљене кондиције да једни друге саслушамо (а по искуству САНУ последњих година, бојим се да нема ни много жеље), па и да се, што је посебно ретко и неуобичајено, замислимо над оним што смо чули. Захтеви за тако нечим ће се у атмосфери глобалне неизвесности све чешће испостављати САНУ.

Треће, избори на више нивоа у Србији били су допунски разлог за стрепњу да ће се разлике у политичким ставовима наших чланова изродити у озбиљнија сучељавања – срећом, нису. Били смо поново мета напада са разних страна које су од нас тражиле громогласно клицање ставовима „наручилаца” (наиме, они упоредо траже наше колективно мишљење и одмах нам га галантно нуде детаљно уобличено – врло комфорно, јер ту очито за нас нема никаквог посла, сем нешто рецитаторског напора), а не евентуално одговорно научно и уметничко промишљање. И тај однос се неће брзо променити. Ослушнимо стога пажљиво ток нашег мишљења не бисмо ли у његовој основи коначно чули сумњу. Јер, то је оно што Академија треба да негује! На супротном полу, суштину аутократске свести, чине напори да се мишљење ограничи смештањем у дозвољене, санитетски обезбеђене и бактериолошки чисте канале. Како је примећено, „утопија и трагедија цензорства се састоји у томе да се не чита само текст, већ и разоткривају мисли које му леже у основи или које текст крије” – у складу са делатношћу Орвелове „полиције мисли”. У таквим околностима преко пута улице је по правилу Гриново ”министарство страха”. И са овим феноменима смо имали извесна несрећна искуства, али поново, САНУ није поклекла у очувању свог интегритета, нити је дозволила да буде цензурисана. Прећуткивана – да, не ретко до занемаривања; лажно оптуживана – да; цензурисана, а посебно аутоцензирисана – не!

Четврто и коначно, избори у самој САНУ. О њима сви знате све, до ефемерности, као што је на пример, став који делим да избори нису били успешни што се тиче броја и родне структуре нових чланова и да се већ, посебно са актуелном старосном структуром, налазимо у сенци спирале смањивања чланства. Да се запитамо: која смо то уочена ограничења током последњих неколико изборних циклуса превазишли актуелним изборима – пре ће бити да су нам мигрене остале углавном исте? То је у линији већ изношених жалопојки да САНУ заслужује много већу лојалност и одговорније учешће, а повремено и одбрану, него што је добија од својих актуелних чланова. Забрињавајуће је мали број оних који узимају учешће у активностима Академије, чак и када се директно тражи став или мишљење. Са прогресивним смањивањем броја чланова, а уз озбиљну апстиненцију, буквално релативизујемо сопствену компетентност, и несвесно дајемо подстрек нашим противницима.

Групне изложбе, концерти и предавања чланова САНУ по градовима Србије показале су колика је потреба за садржајима и порукама које можемо да понудимо. На пример, кадровски осиромашени Огранак у Нишу показао је необичну виталност и наше присуство у том делу Србије данас је неупоредиво у односу на прошлост – то је од стране те средине препознато и поштује се. И ја верујем да је то јако, јако важно! Стога смо, након бар трогодишњег промишљања, покренули и идеју о формирању Огранка у Крагујевцу, великом академском и историјском центру Србије, у коме узгред, постоји већина потребних предуслова. И према овој иницијативи се развија известан, дубоко верујем неоправдани отпор, али имамо довољно времена да о томе исцрпно разговарамо и донесемо праве одлуке.

Као и много пута до сада, САНУ ће морати да нађе мудрост и начине да се суочи са проблемима. Завршићу подсећањем на посебно блиски изазов, тј. чињеницу да нас у априлу 2023. година чека избор новог руководства и новог, бољег председника, који ће, искрено се надам, бити успешнији по питању пријема нових чланова, али, наравно, не само у томе. Нема никаквог разлога да тако не буде, под условом да одмах почнемо са размишљањем и разменом ставова. Нову управу и новог председника чекају начелно тешка времена подељеног света и нас самих у њему, квалитативно другачији и изазовнији проблеми, па је тешко завидети онима који ће преузети вођење ове куће, данас када ни наука, ни уметност нису оно што смо дуго мислили да јесу. Да закључим, у овим постпостмодерним временима биће им потребна, или исправније биће нам потребна укљученост свих нас у рад САНУ. Наравно, под условом да смо свесни околности и изазова које ће тестирати, а у неким земљама већ увелико тестирају, и извесност самог опстанка институција типа традиционалних националних академија. И зато ћу завршити питањем и надом у потврдни одговор: Јесмо ли свесни?

26. мај 2022.