Годишња скупштина САНУ, 13. јун 2019.
Беседа академика Владимира С. Костића, председника САНУ
Улога САНУ у питањима прошлости, актуелног тренутка и будућности
У припреми сваког обраћања Скупштини САНУ, након оног првог, маја 2015. године, не могу да се ослободим утиска да понављам неке своје старе недоречености, које се врте око баналног питања: куда и како даље? Могуће је да се ова питања понављају и зато што су проблеми који их намећу још увек присутни, актуелни или чак актуелнији него пре, a да се сами нисмо претерано усредсредили на изналажење одговора на њих, који су попут нераспакованих пакета разбацани око нас. Прво обраћање започето је парафразом стихова „шта је САНУ нама и шта смо ми њој”, али се на то питање данас, на почетку новог четворогодишњег мандата не бих враћао, јер са искуством које сам стекао, свакако нас одговори не би одвели у просторе раздраганости. Напротив! Ако је, уз Ваш неупитни рад и заслуге, САНУ magna mater наше појединачне препознатљивости и некаквог значаја, највише што могу да кажем у нашу одбрану је да смо у већини презапослена и непажљива деца, мада је наравно волимо и поштујемо.
Сведоци смо све непријатнијег убрзања које захвата готово све сфере живота, носећи промене које се не уклапају у класичне појмове еволуционих или револуционарних промена. Још тачнијом ми се чини констатација да је време таквих прелаза и промена све краће и краће, да не дозвољава успостављање дистанце и озбиљнији предах за промишљање и разумевање онога што нам се догађа – једноставно, измештени смо у време инстант ставова и експрес одлука, које такође, чак и када се покажу катастрофалним, углавном не подлежу анализи. Управо та брзина једна је од одредница популизма и анти-интелектуализма, које карактеришу савремени свет (нешто попут „ово није време мислећих, ово је време делујућих”, као да се органска веза између ова два нивоа, промишљања и деловања, више не подразумева). Таква ситуација подрива и темељне позиције академија.
Шта нам је стога чинити? Дозволићу себи да кратко скицирам само неке своје погледе на рад САНУ, структурно га делећи на три временске равни: улогу САНУ у питањима прошлости, питањима актуелног тренутка и питањима будућности.
САНУ има важну улогу „чувара сећања” и критичког тумачa историје, и ту улогу не треба да објашњавам и браним, јер ми се чини, опростите на претенциозности, да смо на неким од насипа који нас штите од поплаве заборава остајали сами или у уском кругу институција и појединаца који те насипе бране. САНУ је, у сарадњи са другим институцијама, у обавези да учествује у дефинисању вредности које ћемо у нашем колективном завежљају пренети преко брисаног простора глобализације (наш језик, писмо, научне доприносе, критички сагледану историју, нашу писану реч, музику, ликовну уметност, наш допринос цивилизацији, али и разумевање наших раздора и подела). У тим напорима ојачани смо започетим радом аудио-визуелног архива САНУ са центром за дигитализацију који тренутно ради на пројекту дигитализације свих издања САНУ од 1842. године. Мада ће моје речи вероватно бити схваћене као својеврсна мистификација идентитета, верујем да је његово чување предуслов слободне, усправне и креативне комуникације са светом (а она нам је, сложићете се, неопходна). Штавише, он је предуслов за саморазумевање и самопоштовање, без кога смо у тренутном историјском, политичком и културном лавиринту изгубљени – традиција, историја, језик и култура су наше Аријаднино клупко још од далеке 1842. године.
У САНУ смо донели правила о коришћењу језика, суочени са феноменом енглеског језика који је постао „lingua franca“ научне, па и шире комуникације: владање енглеским језиком готово је услов глобалне писмености појединца. Хантингтон нас лукаво теши да се ради о деетнизираном језику, који је одвојен од неке посебне културе коју би нам његова употреба наметала. Бојим се да малим народима поново следи двоструки посао: упорно неговање сопственог језика и писма, али и мултилингвалност као императив. Да ли би можда бригу о језику и писму требало организованије да поставимо, можда кроз континуирани рад одбора или комисија САНУ (при томе не мислим ни на какву језичку инспекцијску службу), самостално или у сарадњи са другим кућама, питање је на које одговор треба да дају најмеродавнији међу нама.
САНУ кроз свој рад, са променљивим успехом, преузима на себе део оних активности које би назвали „потрагом за вредностима и њихово установљавање”. У активностима у којима смо настојали да их промовишемо идеја је била да се утиче и успостави комуникација са млађим генерацијама, али у томе нисмо били посебно успешни.
Иако ни бављење прошлошћу, а ни бављење будућношћу, није без извесних замки за САНУ, данас и у временима која следе посебан изазов ће представљати постављање према актуелним проблемима, а да се не потоне у таблоидне ефемерности свакодневице. A бојим се да се управо то често тражи од Академије! Академији је потребно умеће да међу свакодневним догађајима препозна и укаже на оне ретке са стратешким значењем, на њихове позитивне или негативне последице. Много пута смо говорили о САНУ као скупу различитих индивидуалности, где се једино одговорност и добронамерност према средини из које је потекла може подвести под колективни предзнак. И на томе се не бих задржавао. Не кријући се иза тих премиса, ту скоро покренули смо критично, на научној методологији засновано сагледавање неких од кључних проблема наше средине, укључујући Косово и Метохију и „српско питање” у последња два века. Наравно, критично размишљање у равни садашњице потенцијално је и најопасније ако се имају у виду могући неспоразуми са влашћу и различитим групама у друштву. Извесне реакције на нпр. ставове САНУ поводом идеје о гондоли указале су на фрагилност тог односа, али ћемо ми наставити да љубоморно чувамо право на различитост мишљења и независност у њиховом креирању – ми ћемо она мишљења која полазе из САНУ барем прецизно образлагати. Протекле четири године рад у већем броју, посебно академијских одбора, учвршћује поверење у капацитете САНУ, мада треба искрено признати да нам је барем у раду неких недостајао континуитет, конзистентност и упорност, што нас као институцију готово аутоматски у тим областима ставља на маргине друштвене препознатљивости и реалног значаја. У нови четворогодишњи циклус крећемо а да нисмо, по мом личном убеђењу које многи не деле, битније решили уочене несразмере међу одељењима и областима. Штавише, суочавамо се са још једним великим проблемом, који ће умногоме успоравати извршавање наших улога и задатака: ради се недостатном присуству уметничких области и уметника у академији која је поред науком, једнако окарактерисана и уметношћу. Кораке ка превазилажењу ове нове претеће диспропорције морамо отпочети одмах. Јер, како каже Хајнер Милер: „Функција уметности – која је наравно … политичке природе – јесте да створи острва на којима сећање може да се чува, где машта може да се обнавља. Да се ради против бујице којој је у основи сатирање способности стицања искуства. А кад колектив више не може да стиче искуства, он више не може ни да се брани. Онда је он тотално подложан манипулацији. Уметност мора да буде језгро отпора против тога.”
Уз опсежне планове, намеће се и логичко питање: имамо ли довољно потенцијала да их реализујемо, данас када нас има мање него у претходним деценијама, када у САНУ нису заступљене многе области науке и уметности. То је разумљиво, јер се не може очекивати од једне институције са ипак ограниченим бројем чланова да буде у тој мери инклузивна да може да претендује да све покрива. Наши чланови су готово без изузетка особе од посебног угледа и интегритета, који су у стању да окупе значајне истраживаче око пројеката, скупова, издања из области и тема које излазе и ван круга њиховог непосредног научног интереса. Уз скоро двовековну традицију и препознатљивост као места окупљања умног, мислећег и креативног у Србији, та отвореност и спремност да поделимо простор комуникације са угледним институцијама и појединцима из Србије и света, представља јединствено обележје и снагу наше куће, које не ретко ни сами нисмо у пуној мери свесни и коју морамо још више да користимо.
Последњих година се говори о феномену губитка„вере у науку”, односно о процесу корозије узајамног поверења између науке и друштва, мада се слични закључци могу односити и на уметност. Један од разлога губитка „вере у науку” је расцеп, јаз између две „истраживачке културе”, хуманистичких и природних наука, јаз на чијој се једној страни налази нарцизам потакнут логичким позитивизмом са почетка 20. века да не постоји друго знање сем оног добијеног у оквиру аналитичког истраживања у природним наукама, док са друге стране обитава мени се чини нешто бенигнији нарцизам да су природне науке чеда редукције условљене методолошким ограничењима и да су као такве заправо само софистициране спекулације. Свака врста мерења законито креира неједнакости, а принципи мерења једним делом указују на намере, укључујући и политички дискурс оних који мерење покрећу. Улога САНУ управо може да буде заснована на ставу да су сви научни изазови интердисциплинарни и да друштвене и хуманистичке науке вероватно имају кључну улогу у превазилажењу јаза између различитих дисциплина – успостављање кохезије и синергије између различитих врста знања може бити тема наших нових активности, на пример, кроз скупове на којима ће изношење научних резултата, колико је то наравно могуће, бити уклопљено у атмосферу ширег друштвеног и интердисциплинарног контекста. Друга улога САНУ може бити управо у разјашњавању рационалних разлика у одговору на питање шта, где и како треба процењивати, па и мерити, у различитим областима науке и уметности. Извесна, почетна, али само почетна искуства у САНУ већ постоје.
У овим неизвесним временима на САНУ и њој сличним институцијама је и обавеза да омогуће неопходна предвиђања и припреме за дочек и сусрет са будућношћу, чије обрисе једва да назиремо, а свесни смо да немамо много простора ни луксуза да се изнова изненађујемо. У овом друштву и држави, САНУ треба да има једну од значајнијих улога у раном откривању социјалних изазова и пружању научно заснованих идеја о корацима које треба предузети у циљу њиховог решавања. У том послу, САНУ је посебно значајна национална раскрсница са богатим локалним и међународним везама – раскрсница која омогућава комуникацију између науке и уметности са једне стране, и друштва, са друге. Постављено нам је и питање зашто у САНУ нису и наши држављани који живе и раде у иностранству, а налазе се у најужем, ексклузивном кругу успешних у својим областима – то коначно ни Статут не забрањује! У дискусији о будућности САНУ која је покренута потребно је да се осврнемо на ову могућност за ограничени број истински најуспешнијих који су препознати као бардови у свету науке и уметности, чиме би САНУ верујем, само добила.
Van Dijch (2018) указује да, насупрот критичком мишљењу које је неопходно за дефинисање граница знања, последњих година се суочавамо са оркестрираним неповерењем када је наука, па и поједине области уметности у питању. Он указује посебно на јавне дебате о одређеним научним исходима путем онлајн блогова и друштвених мрежа, када мишљење било ког грађанина изгледа да задобија исту тежину као мишљење стручњака. Амерички историчар, Тим Николс (2017) ту једнакост свих мишљења и просуђивања види као пут у „смрт експертског мишљења”. Укратко, сваки грађанин или организација данас може да генерише, публикује и дистрибуира информацију. Знање се све више посматра као нешто што је могуће подвести под „претражи и нађи” (search and find) на интернету или, како се цинично констатује „доктор Google ће за 10 минута сваког корисника претворити у стручњака”. Да ли? И ту долазимо до три кључна феномена који генеришу данас основни неспоразум, тј. расцеп између знања и информација. Први, тзв. феномен колапса контекста дефинишемо као изостанак или само површно назначене податке о томе ”ко заправо каже шта и у ком контексту, те на ком је ауторитету или експертској основи засновано то што је изнесено као тврдња или став”. Други феномен проистиче из карактеристика понашања корисника друштвених мрежа. У студији публикованој у часопису Science (2018), Vosoughi и сарадници, не без резигнације, уочавају да корисници интернета више пажње посвећују дезинформацији него контролисаним, неупитним подацима. Велики број пушта да их у процени значаја неке поруке води претходно знање и предрасуде (тзв. грешке у избору и потврди информација). Електронски медији као да злоупотребљавају овај феномен нудећи корисницима управо оне информације за које су они најпријемчивији. Штавише, мреже не само да нужно не шире простор слободног индивидуалног изражавања у тзв. електронској демократској Агори, већ је уочено да под притиском овог феномена заправо служе регрутовању истомишљеника – електронских јункера на бојном пољу јавног простора. Трећи „оптужени” феномен, тзв. поларизовани притисак, укључује свесне напоре да се поверење смањује од стране ”спољних играча” који неповерење организовано граде путем блогова и друштвених мрежа (нпр. дебате о климатским променама, вакцинацији, неадекватном тумачењу историјских догађаја, или попут скорашњих објава „стручњака” о стању у САНУ). Тако на крају добијамо друштвени простор у коме су мишљења профитабилнија од чињеница, где изречени став снажније делује од логичког аргумента и где, коначно, поларизација наткриљује заједнички простор и, зашто да не, често и здрав разум. Шта у овој ситуацији преостаје традиционалним јавним, посебно научним, едукативним и уметничким институцијама? ALLEA (ALL European Academies) у изјави 2018. године констатује да се концепт трансформација у дигитално друштво и сам нашао у расцепу – у тој фази транзиције јавне институције ће бити приморане да се редефинишу да би могле да пусте корење у ново и неизвесно тло које карактеришу „big data”, платформе, алгоритамско руковођење и глобално интернет присуство и активности. У „оnline” друштву институције могу бити лако заобиђене платформама, знање замењено претраживањем, а информације успутно изједначене са подацима. Та трансформација може готово неприметно да дестабилизује институционалне активности које осигуравају и обезбеђују интегритет, транспарентност, аутономију и поузданост.
За академије, посебно националне, сматра се да трансформација у дигитално друштво значи да ове институције морају постати још транспарентније, више „уочљиве”, и више јавне него до сада, ма колико нам се тај сценарио не свиђа. У том контексту смо дужни да размотримо и замерке јавности које су нам упућиване током последњег изборног циклуса, углавном усмерене на процедуру избора и образложење одлука, са којима можемо да се сложимо или не, али само до оне мере од које ти захтеви постају Тројански коњ за увођење волунтаристичке партиципације одређених кругова у рад саме САНУ (у критикама су партикуларни интереси маскирани изразом „јавност”), дезавуисање законом дефинисане аутономије и успостављањем патернализма и контроле (нпр. предлог да се ангажују научници и уметници из иностранства у избору нових чланова, јер по њима сами нисмо способни). Самосталност и право чланова САНУ да будуће чланове бирају сами, без икаквог уплива са стране, темељ је саме идеје и устројства националних академија, и то право морамо да чувамо, истина потпуно свесни своје огромне одговорности у том послу према себи, научној и уметничкој заједници, а рекао бих и према народу и друштву.
А знамо ли иоле прецизније какав је однос према САНУ? Пре неколико месеци добили смо у форми поклона од компаније ИПСОС, једне од најкомпетентнијих кућа у пословима испитивања јавног мњења, анализу упознатости и ставова јавности према САНУ, анализу која је била заснована на интервјуима „лице у лице” са 1076 стратификованих испитаника старијих од 18 година у нашој популацији. Укратко, само половина испитаних грађана је бар приближно знала на шта се односи скраћеница САНУ. Већина асоцијација на САНУ односи се на неутралну дескрипцију академије (наука, научници, академски грађани, уметници…), док је 27 одсто имало изразито позитиван став према нашој кући (паметни људи, најшколованији, знање и памет, велики умови Србије), насупрот само четири одсто испитаника који су имали познате негативне асоцијације (старци који не раде ништа, савет стараца, летаргија, Влада из сенке, заступници државе, куповина докторских диплома, политика…). Међутим, чак 20-23 одсто није имало никакве асоцијације. Већина грађана оценила је да о САНУ не зна ништа или зна веома мало – само два процента сматра да о нашој кући знају доста (из медија као главних извора). Чак 81 одсто није могао да наведе ни једног садашњег члана, а само 17 процената је тачно навела бар једно име. Велика већина испитаника никада није посетила галерије САНУ (88%), никада није присуствовала неком догађају у САНУ (91%) и никада није посетила наш сајт (90%). Упркос ставовима које понављамо, више од половине испитаника сматра да би САНУ требала да се више ангажује око важних друштвено-политичких питања, било појединачно (51%) или као кућа у целини (53%). Податке данас нећу коментарисати.
Драматичност и историјска пренапрегнутост наше свакодневице, остављају несумњиве трагове и на начин нашег размишљања. Тако на пример, у припреми овог обраћања током кога сам покушао да сагледам постављене приоритете сличних академија, имао сам сталан осећај да су они ефемерни и некако, тангенционални – сада ми се пак чини да је такав погрешан утисак дериват моје несвиклости да о будућности размишљам темељније и без преплављујуће преваге политике. На пример, Швајцарска академија уметности и наука, кроз трансдисциплинарну интеграцију истраживања у дефинисане социјалне циљеве, као посебно значајне издваја:
- дигиталну писменост и развој технологија;
- одрживи развој, и
- промену концепта здравља.
Уз технолошке аспекте, искуство дигиталног света мења опште легалне и етичке услове, али и психолошку перцепцију реалности, те социолошке расплете, о чему смо дужни да интензивније размишљамо. У оквиру прве целине, посебна пажња је усмерена на феномен ”sharing economy”, цивилно коришћење дронова (сад се и Вама чини да су у питању ефемерности) у нпр. пољопривреди, надзору индустријских постројења, хуманитарним акцијама и др. и, најзад, детекцији фактора који ограничавају компетитивност земље и то у кратким временским интервалима од три до пет година.
Како схватити овакву редукцију у циљевима, на коју ми нисмо навикли: као ефикасно усредсређивање или отклон ка ефемерностима? Да ли је и за нас овакав пут један од могућих избора? Нажалост, немам јасан одговор на ово питање. Међутим, то што олако називам ефемерностима заправо су теме којима се свет око нас интензивно бави и без обзира што су наши државни и национални проблеми сведени често на питања преживљавања, ми не смемо да одустанемо ни од оних претходних, уз извесност да ће нас оптужити (и већ нас оптужују) да се „чешљамо док село гори”. Зашто? Повређени неразумевањем и двоструким стандардима, са сада већ предугим и не нужно неоправданим осећајем понижења, уз то све мање способни да рационално сагледамо сопствене грешке и заблуде, прибегавамо опасном обрасцу самосажаљевања и ескапизма, уз мистификацију нашег по нечему надалеко чувеног ината, одбијамо да се рационално укључимо и окрећемо главе од актуелних историјских токова који малициозно, или, још горе, незаинтересовано теку око нас, тонемо у лажну дилему, која се повремено чује и међу овим зидовима, „завичај или свет”. Верујем да САНУ са својим бројним међународним везама и активностима може кроз промовисање наших научних и уметничких искорака да укаже на право решење овог ребусе за које верујем да гласи „и завичај и свет” или још боље, „завичај у свету”. Сваки пут када САНУ, позвана или непозвана, учествује у суочавању са проблемима Србије верујем да треба да води рачуна да Србија не буде поново изолована и искључена из токова ширег окружења коме припада, или да се чак самоизолује. Штавише, изолација Србије би била и коначни успех њених хипотетичких „уклетих непријатеља” (под условом да постоје). Међутим, овај посао тражи озбиљно ангажовање и напор у комуникацији са светом од кога не можемо и не треба да бежимо. Ми смо, на пример, у САНУ установили институцији „Гост САНУ”, средства су обезбеђена, али смо уместо очекиваних осам, добили само три пријаве за ову годину – чак пет одељења није имало предлоге, што је обеспокојавајуће. Бојим се да оваква лежерност, ако се ради само о њој, потпомаже илузију самодовољности. У протеклих четири-пет година колико имам увид, међународне активности САНУ нису предузимане да би приказивали нашу љупкост и неупитну колаборативност, већ да би истакли на јасан, равноправан и цивилизован начин наше ставове, успехе, гледишта и културу.
Да скратим, улога академија у антиципирању проблема не значи да ће се САНУ у будућности упуштати у улоге пророка, које су, како нас историја учи, крајње неизвесне и све, само не безопасне. Али, убрзање времена нам намеће императив стратешког размишљања и предвиђања, и у периоду од наредне две године са већом енергијом покушаћемо да се посветимо раније предложеној идеји о формирању центра за стратешка истраживања, унутар САНУ или у заједници са другим институцијама. У сваком случају, уз познавање наше посвећености и, да будем мало злурад, ако је оволики посао пред нама, шта ли ћемо тек у будућности оставити онима који ће у Академију ући после нас, чини ми се да нам се ипак пружа прилика да у једном привременом затишју (ако је ово затишје) покренемо циклус разговора, разматрања и промишљања, групног или појединачног, свеједно, о будућем раду и устројству САНУ, који је пре пар месеци покренут по трећи пут. Одзив у прва два био је, благо речено, слаб. Ради се или о поруци коју нисам довољно паметан да разумем, или о пословичној српској опрезности (опрезност схватите као еуфемизам), коју је слепи гуслар, опевао са, знате већ, ”трећу свеци вргоше прилику…” Покренули смо нови циклус размишљања о сопственој кући, о чему сте обавештени и са прелиминарним материјалом који сте добили, јер нам друге нема, и сада се само очекују Ваши прилози. За њихов изостанак, госпође и господо, нећемо имати алиби!