 | ЈОВАН СТЕЈИЋ |
Др медицине, главни секретар Државног савета
ДСС: редовни члан наименован 27. 5. 1842; секретар ДСС (1844); потпредседник (1852)
Др Јован Стејић рођен је у Старом Араду 1803. године, подаци о тачном датуму рођења као и Стејићевој породици до данас су неоткривени. У родном Араду похађао је основну школу и уписао гимназију коју је, по добијању стипендије Задужбине Саве Текелије, завршио у Сегедину. У Пешти уписује Медицински факултет, а студије наставља у Бечу, под покровитељством Јеврема Обреновића.
Одмах по дипломирању, 1929. године, враћа се у Србију где је у почетку радио као лекар у Ваљеву и Шапцу, а потом и као лични лекар Јеврема Обреновића, након чега прелази у службу кнеза Милоша Обреновића. Док је био у служби кнеза Милоша, поред функције личног лекара имао је и улогу учитеља његових синова и саветника самог кнеза.
До оштрог сукоба између др Јована Стејића и кнеза Милоша дошло је средином 1832. године, након чега се доктор сели у Земун, где наставља да води приватну праксу.
Током боравка у Земуну др Стејић је у више наврата путовао у Србију како би лечио чланове породице Обреновић. И поред великих разлика у ставовима они нису прекидали своју комуникацију.
У Србији тог времена, а нарочито након Хатишерифа из 1839. године почиње да се организује здравствена служба, што доводи до повећане потребе за медицинским кадровима, нарочито школованим лекарима. Др Јован Стејић је преко својих контаката успео да приволи велики број лекара да пређу у тадашњу Србију.
Др Стејић је у два маха био постављен на позицију шефа Грађанског санитета у Србији, први пут у периоду од 22. 2. 1840. до 15. 8. 1841. године, након чега је постављен на дужност главног секретара Државног савета. Након што се сасвим вратио у Србију 1843. године поново преузима позицију шефа Грађанског санитета. Његов допринос у побољшању рада градског санитета био је немерљив. У том периоду долази до оснивања прве болнице за „болесне са ума сишавше“, као и до формулисања правила о поступању са умрлима, продаји лекова, спречавању ширења срдобоље и грознице, као и мерама заштите од заразних болести. Донео је и одлуку о попису лекара и увођењу обавезног стажа за лекаре.
Један је од оснивача Друштва Српске словесности (1842) које је потом прерасло у Српско учено друштво, а убрзо и у Краљевску академију наука.
Поред медицине др Јован Стејић био је и признати књижевник. Сматра се оснивачем медицинске књижевности и медицинске терминологије на овим просторима. Написао је око 20 стручних и књижевних дела. Најзначајнија дела др Стевића су Макровиотика или наука о продужетку живота човекова, превод књиге берлинског професора медицинског факултета Јохана Петера Хуферланда, затим Пијанство, књига у којој се износи стручан приступ антиалкохолизму, затим Забаве за разум и срце и Сабор истине и науке, књига која је довела до раскола између др Јована Стејића и кнеза Милоша Обреновића. Др Стејић се није у потпуности слагао са реформама које је у то време спроводио Вук Караџић, своја мишљења поводом Вукове реформе изнео је у делу„Предлог за Србски Ријечник и Србску Граматику из 1853. године.
Др Стејић је преминуо у Београду 1853. године од туберкулозе.
Биографија, библиографија: Поменик, 675–676 (М. Ђ. Милићевић). – Ловчевић I, 162. – P. Јеремић: Прилози за биографски речник Срба лекара Војвођана 1756–1940. Нови Сад 1952. Стр. 128. – Савременици и последници Ρ 425/12 (В. Алексијевић). – JKL, 780 (Ž. Boškov). – НЕ 4 (В. Петровић)
Некролог: Гл. СУД 6 (1854) 340–341 (Аноним). – ЛМС 89 (1854) 128–134 (Г. Поповић)
Књига 11, 1‒24