Говор академика Владимира С. Костића на свечаности поводом Дана САНУ

Свестан да се ради о натегнутом поређењу, свеједно не одбацујем помисао да се наши трогодишњи изборни циклуси могу поредити са мање или више успешним циклусима биолошке обнове у природи – једино што се, када је САНУ у питању, не ради само о простој биолошкој обнови. Сваке три године би дах пролеће требало да стигне у САНУ, обзиром на став да САНУ пре свега чине они који су били и који јесу њени чланови, а на неки трансцедентни начин и они који ће то тек постати, а које ишчекујемо у нади да ће Академији обезбедити ону diferentiu specificu, која је током скоро два века била њена кључна предност, али, не заваравајмо се, и њено проклетство. Нисам данас више сигуран какав је прави однос ова два контрапункта.

Време између две Изборне скупштине било је додатно оптерећено извесним бројем незаобилазних чињеница.

Прво, чин гласања дочекалo je само 119 чланова, са не малим бројем реално неактивних академика, уз оптерећујућу старосну и родну структуру, и неколико озбиљно угрожених одељења. Није тренутак да у овој свечарској атмосфери говорим о свом доживљају делимичног неуспеха током последњих избора, пре свега због малог броја изабраних, a посебно изостанка изабраних колегиница (то ћемо сами себи тек морати да објаснимо), уз велику утеху да су они који су изабрани несумњиво изванредни и да шире обухват наше куће. Ове чињенице посебно указују на контраст који постоји између наших планова и наших реалних могућности. Није пријатна теза о данашњој све већој диспропорцији између формата актера у различитим областима живота и њиховог радијуса деловања. Без прецењивања сопственог радијуса деловања, не смемо да, сакривајући се иза лажне скромности, пренебрегнемо да ипак, уласком у ову кућу, добијамо извесну улогу, често у дијалогу, или још тачније, у полемици са актерима из претходне реченице. Верујем да нико у САНУ не гаји претеране илузије о дометима и утицају наше куће, насупрот Ничеовом цинизму да ”и мушица замишља да у себи носи помично средиште космоса”, али улога националних академија и данас, у времену које се карактерише ”кризом елита” и ”експертском кризом”, није премештена у простор ефемерности или, још горе, сувишности. Велики део јавности од наше куће има нескривена очекивања, али да не изгледам наивно – не и целокупна јавност. Нестанак САНУ (које неки прижељкују) или простачко наметање патернализма, у симболичком смислу те речи нeће наступити када не будемо могли да комуницирамо, већ када нас више не буду разумели (а то се догађа). Стога ћемо у времену пред нама морати да будемо и као појединци и као кућа присутни чак и када нам то право негирају, да комуницирамо са средином која нас је изнедрила и да у тој комуникацији настојимо да будемо што је могуће јаснији. Осврнућу се на овај проблем констатацијом да је у периоду од прошле Изборне скупштине дошло до извесног осиромашења комуникације са академском заједницом, државом, и Српском православном црквом – сигуран сам да се за ове проблеме могу наћи нека објашњења, али ћемо радити на њиховом превазилажењу као да је целокупна кривица само наша – а није! Што се тиче недовољне или недовољно искрене комуникације међу нама самима, чије последице знамо, кривица је међутим, дефинитивно само наша.

Ми друштву нудимо своју компетентност, која је нераздвојива од интелектуалне аутономије и интегритета – две димензије које би за нас морале бити без алтернативе. Постоји неразумевање саветодавне улоге САНУ, која се заснива на научној и уметничкој методологији инхерентној нашој кући – несхватања које срећемо ван, али и у самој САНУ. Заборавља се да САНУ у тим процесима не доноси одлуке, али можда олакшава њихово доношење, уз честе оптужбе за спорост. Сви смо међутим, сведоци убрзања у готово свим видовима живота, са понекад неупотребљиво кратким реакционим временом на располагању – одлуке се морају доносити са све мање размишљања, те чудне људске потребе без које нема демократије, иначе ”најспоријег политичког поретка”. Нисмо ли управо ми у посебном проблему када се суочавамо са олако постављеним захтевима светских моћника да неумесном брзином решавамо вековне проблеме (Косово и Метохију, на пример)? Шта је наша дужност у дефинисању приоритета друштва у коме живимо? Шта као друштво све жртвујемо на модерном олтару стабилности? Како да се САНУ прилагоди оваквим околностима?

Друго, још увек смо у току сада већ непријатно дуге пандемије, чију смо трагичну цену и сами платили. Нећу да вас оптерећујем аматерским разматрањима социолошко-психолошко-политичких аспеката ове пошасти, нити ћу се усудити да прогнозирам да ли ће после ње све бити исто или не. Уз упечатљивије песимистичке прогнозе, постоје мишљења да ова пандемија означава крај тржишне доминације друштвом, крај хипериндивидуализма и почетак враћања свести о међузависности (уз страх од окретања ауторитаризму). Према томе, ова криза, која је превише тога разголитила, у себи можда има и зачетак шансе, под условом да смо способни да је препознамо и потом евентуално искористимо. На том таласу наивног оптимизма, искористићу прилику да констатујем како су чланови САНУ показали изузетну виталност у настављању великог дела планираних активности, прилагодљивост новим технологијама и, без прелажења граница грађанске пристојности у придржавању ограничења, академици су држали главу Академије високо изнад површине воде – време пандемије до сада није било време хибернације и тишине. И ја имам потребу да вам се на томе захвалим.

Треће, тешко је избећи утисак да нас историја иако непозвана поново посећује. Далеко превазилази сврху овог свечарског обраћања да чак и површно пробам да именујем проблеме и искушења која постоје или са којима ће се сусрести и наше друштво и наш народ и наша држава, али не заваравајмо се и цивилизација којој припадамо у најширем смислу. И даље верујем да је једини пут Србије, а на тој линији и пут научног и уметничког деловања САНУ, иначе данас увелико релативизирано ”освајање простора демократије и слободе”, простора чију угроженост сведочимо ”овде и сада”. Овом тврдњом међутим, нехотице и сам упадам у замку једноумља – САНУ би вероватно најбоље вршила своју улогу као дом алтернатива и разматрања различитих могућности, али за то је потребан озбиљан и одговоран дијалог. Друштво једноумља одговара унутрашњем једноумљу, које се храни мржњом према ”непријатељима народа”. Пријатеље међутим, знамо!

Фузаро суморно закључује да на ”свим нивоима доминира нека убога и забрињавајућа беда промишљања, својствена овој данашњој ”тами света”, чије је црнило такво да влада равнодушност и пред нестанком Бога и (пред нестанком) Идеала”. Око нас су још увек гласни они којима се привиђа ”крај историје” и који егзистенцијалну мучнину растерују мантром ”доста са том прошлошћу”. А идеја је веома проста: колективитете, али и појединце, треба уверити да им заправо и не треба други свет осим постојећег – да буду сигурни ”да ова (убога) реалност исцрпљује све могућности… и да будућност не може бити него потпуно постварена садашњост која се вечно репродукује.” Светски моћници устију умазаних пекмезом, али нажалост и домаћа партократска реалност, ”покушавају да разводне смисао појма могућност и слаткоречиво нуде хегемони (или аутократски модел култа), који би аутоматски, без размишљања доживели као природан, изван домета критике и могућности промена.”

Свет се суочава са незапамћеном кризом друштвене неједнакости, разарање природног окружења, глобалног насиља и економске дестабилизације. А ево и нас у том свету! Вилијамс тврди 2014. године да се ”светски систем централизовао и претерано акумулирао капитал до тачке када су инвестиционе прилике ограничене на само три механизма за улагање вишка капитала: ризичне финансијске шпекулације, ратови и припрема за рат, и приватизација јавних институција”, са последичним континуираним урушавањем демократских структура и настајањем милитаризованих полицијских држава широм света. О злоупотреби тзв. ”међународних” снага, са чиме имамо и горко искуство, феномену приватних војски и паравојних формација да не говорим.

Процењује се да укупно светско богатство износи око 255 трилиона долара, од чега САД и Европа поседују приближно две трећине. Истовремено, две трећине људи у свету живи са мање од 10 долара на дан, док више од 1,3 милијарди људи живи од 1,25 долара дневно. И ето гротескне модерне размере: наиме, најбогатијих 1% човечанства је пре само 4 године контролисало више од половине светског богатства, најбогатијих 30% је поседовало више од 95%, док је преосталих 70% морало да снађе са мање од 5%. Није стога чудно да свака девета особа увече иде гладна на починак (звучи безазлено док се не израчуна да се ради о 795 милиона људи), у свету у коме се уместо расподеле, трећина произведене хране баци или уништи. У сред таквог сценарија, раслојавање и његове последице нису мимоишле Србију.

2016. године је указано да војна потрошња износи 1,69 трилиона долара (неко издашно финансира самоубиство човечанства). Упоредо, загађеност средине такође односи милионе живота. Суочавајући се са еколошком катастрофом и непријатним кашњењима, укључујући и оно наше, одбори и чланови САНУ давали су и дају озбиљан допринос и супротно од оних који нам то не праштају, ми немамо простора за повлачење од сопственог мишљења. Свет очекују драматичне несташице свеже воде и хране, а тиме се отвара пут за њихове деривате, тј. климатске ратове и грађанске немире. И пред тим апокалиптичким сценариом, Форбс магазин примећује да инвестирање у доба климатских промена може бити итекако профитабилно!

Да ли је ”нова реалност”, тај конфузни колоплет очекиваних и неочекиваних каузалности, само пукотина у времену и простору коју је ”открио” КОВИД. Срећко Хорват сматра, обзиром да апокалипса не мора да дође са великим праском, да се она већ догодила и да живимо у ”голој апокалипси”, по први пут без краљевства које долази, те да нестанак homo sapiensa више није тек маргинална претња.
У популизму, који нас запљускује, симулација различитих и равноправних гласова и воља, изгледа да доводи до тога да разноликост полако уступа место правоверности, коју друштвене мреже више учвршћују него што преиспитују, и то оној за коју Орвел саркастично каже у својој 1984 да подразумева ”да се не мисли, па чак ни да се осећа потреба за мишљењем.” Правоверност у недостатку компетенције, али често са хипертрофисаним политичким инстинктом преживљавања, прибегава одређеним обрасцима, који нису нови и непознати, али су можда нешто мање сурови. Или се ја само варам? На пример, ”непоткупљиви” Робеспјер, вођа клуба јакобинаца, чију су технологију стицања моћи описали као ”деспотизам мњења”, у својим пречестим френетичним говорима разоткрива завере (које понекад само слути или их једноставно измишља) и кобно упире прстом на издајнике, у које ће временом сврстати све који беспоговорно не прихватају његов занос и бес. После тога: гиљотина! Укратко, ми или они (то се нажалост код нас чује и у ефемерним политичким обраћањима, без јасне дефиниције ко је то ”ми”, а ко ”они” – да ли је подела заиста чврста или се вештачки потхрањује?). Фрустрира чињеница да у нашој друштвеној ентропији немамо маште ни да замислимо више од два противника на сцени која подразумева обрачун, као да се не може мислити другачије ван кобног српског дуализма, или да се ”Србија не може волети на више начина”.

Морамо коначно наћи и начин да разумемо свет у коме живимо и са њим комуницирамо, али и како да он разуме нас – не само, што је својствено нашој мегаломанији, са великим и моћним силама, већ и са комшијама. Јер, ван тог оквира нема ни нас! У томе велики допринос може да пружи САНУ, а култура и наука су верујем најбољи грађевински материјал за такве мостове. Гесло Париске комуне било је идилично: ”сви или нико”. У егзалтираном егоизму онога што и сами називамо ”богатим светом”, чујемо гласове: ”нема довољно за све!” Хајне Милер у том крешченду хипокризије тачно уочава да ”тако почиње селекција”. Где смо и као друштво и као држава у таквој злокобној селекцији? И то је још једно питање за САНУ. Можда је последњи велики задатак у последњој години ове управе да започне стварање Центра (или назовите како хоћете) за стратешка истраживања при САНУ.

Залутао сам и нехотице у просторе мени конституционално блиске депресије или у бар, моје субјективно депресивно читање које ни по ком основу не треба узимати здраво за готово. Али лагао бих вас ако бих рекао да тако не мислим! Прећутао бих такође, ако вам не кажем да светлост у САНУ сагледавам кроз пријем нових изузетних чланова из различитих области науке и уметности. Овим посао није завршен и наша дужност је да размишљамо шта још треба да урадимо да би Академија била, како наш угледни писац каже, ”попут Нојеве барке у којој су речи сачуване од потопа.” Само, морам помало цинично да све нас подсетим на инструкције које је Ноје добио пре потопа: ”И од свега жива, од свакога тијела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, а мушко и женско нека буде.”

Новица Милић луцидно каже да је ”слободан онај ко је увек спреман да започне” – хајде стога да овако ојачани започнемо нови циклус ове куће, уз додатак који не треба сметнути са ума, да је иза нас готово два века традиције започињања. Бар у започињању имамо много искуства. Сваке три године оптимизам би ипак требало да однесе превагу у САНУ. Уз малу резерву, која је само моја лична и стога безнадежно субјективна, нека тако буде и данас.

Да завршим обраћајући се новоизабраним редовним и дописним члановима: добродошли у САНУ драги нови чланови. Као прво примите заиста искрене и заслужене честитке. Али, већ као друго, не дајте да вас заведу наши осмеси добродошлице, погледајте нас у очи и видећете бар примесе лисичјег лукавства. А опет зачудо, мало ко вам се тако обрадовао као стари чланови ове куће. Откуда ти парадокси? Прећутали су вам драги пријатељи да је САНУ најмање кућа ”части и сласти” (или би бар тако требало да буде) и ми у вама видимо оне са којима ћемо приступити, како то чинимо сваке три године, новој прерасподели послова, одговорности и оптерећења – прерасподели која неће бити заснована на поштењу и равноправности! Већ у месецима који долазе настојаћемо да вам на леђа ставимо што више терета, а уз то ћете морати да слушате наше тужбалице и објашњења да наша леђа то више не могу да поднесу.

Како на најбољи могући начин да обележимо пријем нових чланова, и како да њима објаснимо значај куће у коју улазе? Опростићете ми на повојаченом речнику, али сећам се приче о некој кадетској војној школи, где су постројеним кадетима у глуво доба ноћи читали имена њихових претходника који су погинули у отаџбинском рату. Можда би и за све нас (не мислим само на новопримљене) и нашу каприциозну скромност, било најкорисније да се у оваквим приликама, уз неопходно стрпљење, прочитају наглас оних више од 1400 имена у дугој колони српских академика, који су за отаџбину погинули у раду и, додао бих, стварању. И ништа више! Јер, када се чују та имена наступа извесно снебивање, осећај да смо на неки начин случајно, грешком у том строју и ми залутали… И понављам, ко се од нас није сумњичаво запитао: ”Откуд ја овде? По чему ја то овде припадам?” можда није ни заслужио да буде биран. Ја се, да будем искрен, без сигурног одговора то питам већ 22 године.
На крају, стрпите се само три године, када ћемо сада заједно неке нове чланове дочекивати са осмесима добродошлице уз пропламсај лисичјег лукавства у очима, припремајући им нову прерасподелу послова, одговорности и оптерећења, која као ни претходна неће бити ни поштена ни равноправна! Почнимо одмах са планирањем добродошлице за оне који долазе након вас – ви сте драги новопримљени чланови заправо већ ноторна реалност и више нема потребе за даљим честиткама.

Ипак, још једном, добродошли!

У Београду, 19. новембра 2021.