ОД 15. ДО 29. ДЕЦЕМБРА 2022.
Аутор: Томица Радуловић
Негујући идеју уметничког дела као временске капсуле која бежи од тока свакодневних догађаја ствара се света димензија кроз коју су дела увек повезана једно са другим. Овај контекст ствара језгро око којег круже сва дела. Ово загонетно језгро, међутим, остаје отворено ─ човек му се може само приближити, али не и достићи га. Уметничка дела нису херметичке стварности у које смо позвани да уђемо и да се изгубимо унутар њих, радије и упркос свој њиховој привидној непрозирности, она траже друштво како би постигла неку врсту јасноће. Уместо дидактичког путовања, она нуде предлоге, стварајући различите асоцијације код сваког посматрача. Улога посматрача стога није пасивна, већ га поставља у сличан положај као уметников.
Овде се не архивира конкретна лична или политичка историја, што распрострањеност сенки и избегнути ликови на сликама сугеришу. Окретањем од пажљивог прикупљања чињеница, нејасне и тангенцијалне везе у рециклираним сликама се спајају стварајући нови наратив. Пронађене референце лишавају се сваког позивања на оно што представљају или на контекст из којег долазе до тачке у којој идентификација било какве логике не успева, у којој слика остаје отворена и за апстракцију и за импулс новог.