Изложба „Светомир Арсић Басара”
Изложба скулптура академика Светомира Арсића Басаре, којом се обележава деведесет година од рођења уметника, отворена је 15. марта у Галерији САНУ. Како је његова претходна ретроспективна изложба у Галерији Српске академије науке и уметности одржана 1998. године, овом приликом ће на истом месту биће изложена дела настала у периоду од 1998. до 2018. Част да је отвори имао је академиk Љубисав Ракић.
Вајар, ликовни педагог и теоретичар Светомир Арсић Басара рођен је у селу Севцу на Косову. Први рад, „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950. године. Од тада до данас, одржао је низ самосталних изложби, аутор је бројних, монументалних споменика и добитник многих признања. Представља једног од најзначајнијих имена у историји савремене српске скулптуре. Као најчешће материјале, користи дрво и гвожђе.
Аутор изложбе Никола Кусовац у тексту „Родољубив, марљив, упоран, ангажован – Светомир Арсић Басара“ пише како се целовита представа о делу вајара Арсића Басаре може најлакше стећи када се његова: „блистава уметничка биографија постави на позадину његовог мукотрпног, многим недаћама оптерећеног и тешким искушењима изложеног живота. Просто је несхватљиво како је то, срећном игром судбине, сиромашно и полуизгладнело сељаче стигло да похађа основну школу, да буде сеоски слуга, малолетни радник у руднику и голобради партизан у Другој косметској бригади од 1942. до октобра 1944, када је због младости демобилисан, и потом да, очито по скраћеном програму за оне које је рат омео у нормалном школском развоју, заврши нижу гимназију и 1948. упише школу за примењену уметност у Нишу.“ Неколико година касније, Светомир Арсић Басара уписао је Академију примењених уметности у Београду (1953). У годинама која ће наступити, организовао је ликовну колонију у Дечанима, предавао је у Приштини на Одсеку за вајарство тамошње Академије уметности, где је касније био изабран и за декана, боравио на многим вајарским смотрама и студијским путовањима…
Његово дело развијало се од експресивних радова, преко асоцијативне апстракције (скулптуре Асоцијације, Икар, Феникс, Померање сна, Игра облика, као и циклус Вертикалних варијација…), док је од почетка осамдесетих година његово стваралаштво, како је сам уметник казао, нераскидиво повезано са судбином народа. Оно постаје ангажовано, са нагласком на духовном и националном бићу, повезано са Косовом, косовским митом и страдањем (скулптуре Мајка Србија, циклус (Не)милосрдни анђео, Мач у Христовој руци…). У приступној беседи (за редовног члана изабран је 1994. године) казао је: „Не окрећем се више према свету као узору, већ према амбијенту у којем живим, из ког сам поникао; окрећући се традицији свог народа, тражим идентитет, доказ о корену, право на будућност“, док 2005. пише („Потрага за сопственом личности“, Глас САНУ 400 /8): „Под завичајним косовским небом моме стваралачком жару довљан је најмањи повод да се скулптура претвори у буктињу распламсалих облика и да се узбуркани таласи осећања пренесу у реализацију епских ликова из наше славне прошлости.“