ОТВАРАЊЕ ЦИКЛУСА ПРЕДАВАЊА „AКТУЕЛНОСТИ У ДИЈАБЕТЕСУ 2025.”
Циклус предавања „Aктуелности у дијабетесу 2025.” биће отворен у уторак, 25. марта, у 18 сати, у Свечаној сали САНУ. Том приликом, академик Небојша Лалић одржаће предавање „Терапија дијабетеса: континуитет промене”, а академик Драган Д. Мицић предавање под називом „Терапија гојазности: од инкретина до триагониста”.
Дијабетес је једно од најзаступљенијих незаразних хроничних обољења, од кога у свету, према последњим подацима болује више од 530 милиона људи (свака десета особа на планети), а процењује се да исти број има повећани ризик за обољевање од дијабетеса. У Србији је слична ситуација, са процењених 800.000 оболелих (око 10 одсто популације) и са истим бројем особа под ризиком. Истовремено, и можда парадоксално, постоје интензивна истраживања, уз употребу софистициране технологије и на великим популацијама, која су усмерена на побољшање описане ситуације. Ова истраживања су врло сложена али и динамична, тако да се практично сваке године долази до нових охрабрујућих резултата, која налазе примену нарочито у области дијагностике и терапије и делимично превенције.
Академик Небојша М. Лалић, професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, председник Удружења за дијабетес Србије и председник Извршног одбора Интернационалне дијабетесне федерације Европе (ИДФ), говориће о континуитету промене у терапији дијабетеса. Како се наводи у апстракту предавања, у току последње две деценије резултати интензивних истраживања у области терапије дијабетеса значајно су проширили наша сазнања о новим могућностима оптималног лечења, и довели до брзе еволуције препорука за савремену терапију нарочито типа 2 дијабетеса (Т2Д). Показано је да је за оптималну терапију Т2Д неопходно сагледати индивидуалне потребе пацијента, како стање контроле гликемије и телесне тежине, тако и присуство кардиоваснуларне болести (КВБ) и дијабетесне болести бубрега (ДББ), као и ризика за појаву ових компликација.
У најновијим препорукама за лечење Т2Д, посебно се истиче потреба ране интервенције у циљу превенције компликација, и у том смислу је поново актуелизована дилема који агенс(е) треба употребити на почетку терапије, самостално или у комбинацији. У даљем интензивирању терапије, истиче се и нова препорука примене ГЛП-1 рецептор агониста пре инсулина, мада инсулинска терапија задржава свој значај, не само примењена самостално, већ и у комбинацији са ГЛП-1 рецептор агоностима.
У типу 1 дијабетеса (Т1Д), такође се последње две деценије карактеришу не само широким спектром нових препарата инсулина него и интензивним напретком у области технологије примене инсулинске терапије и мониторинга гликемије ради процене њене успешности. Посебно важна тековина најновијих истраживања је потврда значаја континуиране примене супкутаног сензора за глукозу, која је допринела најновијој класификацији успешности инсулинске терапије. Повезивање инсулинске пумпе и сензора довело је до могућности рутинске примене хибридног вештачког панкреаса и тиме отворило нове перспективе успешности терапије. У току су и покушаји да се сензор, самостално или чак у комбинацији са инсулинском пумпом, примени и у Т2Д.
Друго предавање, под називом „Терапија гојазности: од инкретина до триагониста”, одржаће академик Драган Д. Мицић, секретар Одељења медицинских наука САНУ у трећем мандату, председник Републичке стручне комисије за ендокринологију и члан Савета Универзитета у Београду.
Како је навео у апстракту предавања, епидемија гојазности, која је започела средином седамдестих година прошлог века, до сада је обухватила више од милијарду особа. Примена лекова који модификују биолошке процесе који утичу на апетит доводи до снижења телесне тежине и значајног снижења коморбидитета удружених са гојазношћу. У терапији болесника са гојазношћу медикаментозна терапија се комбинује са променама животног стила (смањен унос хране и повећање фиичке активности). Лекове за гојазност је могуће поделити према свом механизму деловања на лекове који делују на апсорпцију у гастроинтестиналном тракту (Орлистат); лекове који делују централно, модификујући апетит (Фентермин-Топирамат и Налтрексон-Бупропионат), те лекове који имитирају деловање ентеропанкреасних хормона који утичу на централну регулацију апетита и имају вишеструке повољне кардиометаболичке ефекте услед губитка у телесној тежини (Лираглутид, Семаглутид и Тирзепатид). Гастроинтестинални хормони који стимулишу секрецију инсулина при физиолошким концентрацијама су инкретини о којима се у ендокринологији расправља преко 100 година. Изучавања у оквиру инкретинског концепта довела су до открића низа гастроинтестиналних хормона чији се поједини агонисти користе у терапији гојазнoсти. Међу нове лекове за гојазност који су у различитим фазама преклиничких и клиничких испитивања спадају комбинације два или три агониста; комбинација семаглутида 2.4 мг са кагринтајдом 2.4 мг (дугоделујући аналог амилина); сурводутид (двоструки глукагон/GLP-1 рецепторски агониста); ретатрудид (трирецепторски агониста за GIP/GLP-1/глукагон.
Директан пренос може се пратити путем линка https://www.sanu.ac.rs/direktan-prenos/.